Кренула је сезона слава, вријеме даривања, дружења и окретања породици и драгим људима. Иако се на славу не позива, важно је испоштовати домаћина, а десиће се и тренутак када домаћин куће предаје славу сину.

Када је прави тренутак да насљедник постане глава куће и преузме ову дужност на себе, даје одговор дипломирани теолог и психолог Дарко Николић и истиче да је то често питање и дилема.

– Одговор је дао Свети архијерејски сабор Српске православне цркве који је донио 15. маја 1985. године ову одлуку: „Будући да је крсна слава празник „Мале цркве“, то јест породице, то и најмања породица треба да је слави. Кад се син одвоји у посебно домаћинство, поготово кад се ожени, дужан је да прославља крсно име, без обзира на то што га отац слави у старом дому. У знак поштовања родитеља, тако важну ствар, као што је оснивање породице и самосталност слављења крсног имена, синови су дужни да о томе обавијесте оца и замоле га да им то благослови. Ако би отац одбио или не би хтио „предати“ славу, синови треба да се обрате свештенику у мјесту гдје живе, за савјет и благослов“.

Дакле, према овим ријечима син, чим се одвоји од куће, требало би да слави славу без обзира на то да ли је основао своју породицу или не, али уколико је син у могућности да долази у родитељски дом, онда и није обавезно да он сам обиљежава славу.

– Дешава се да се због запослења или пак неког другог разлога одселимо из земље у којој нам бораве родитељи и нисмо у могућности да долазимо на дан славе и заједно са њима прослављамо нашег заштитника, те је из тог разлога потребно да син започне, уз благослов оца, да прославља светитеља и заштитника његове породице. Једном када се одлучите да почнете да славите, онда је потребно то да има континуитет и да се не прекида. Уколико је син у могућности да долази у дом родитеља, онда могу прослављати заједно све до момента када син формира своју породицу и засебно домаћинство, те самим тим треба да почне да слави заједно са супругом и њиховим насљедницима, јер је крсна слава заштитник огњишта и Божји благослов за укућане. По добијању благослова сина од стране оца, то не значи да отац престаје да слави славу у свом дому. Напротив, он наставља да слави заштитника дома док год је у могућности, а син почиње да слави славу у оквиру своје породице ради благостања и сваког напретка чланова своје породице – појаснио је теолог за Телеграф.

Црква предодређује обичај да отац предаје комад колача свом насљеднику, па многе занима како изгледа то предавање.

– Прве године, када син заснује самостално домаћинство, он долази код родитеља на славу. Кад се славски колач исјече, отац из своје десне руке предаје сину дио славског колача, један другом честитају славу, а отац уз најљепше жеље и благослове пожели сину да са својом женом и дјецом, дуго у здрављу и добром расположењу слави славу. Благосиљање славског колача и његово резање је најбоље да се обави у цркви од стране свештеника, или пак ако је свештеник у могућности да дође у дом славара, али дио славског колача син свакако добија на благослов од оца, а не од свештеника. Син добија једну четвртину славског колача и тај дио носи кући, подијели га са својом породицом, и већ наредне године почиње да спрема колач у свом дому и да слави славу коју је наслиједио – истакао је Николић.

Шта се дешава ако син, из неког разлога, не жели да наслиједи славу и да продужи овај обичај?

– Слављење крсне славе је остала једина непрекинута традиција код Срба од времена покрштавања па до данашњег дана. Много се тога промијенило у народном животу и обичајима, али се слава сачувала као највећа светиња нашег народа. Србин је славио славу у најславнијим данима своје историје, али исто тако и у току робовања, у рату и изгнанству, у жалости и радости, у биједи и сиромаштву исто као и у временима благостања. Међутим, може да се деси да син из личних убјеђења, или неких других разлога не жели да настави традицију слављења славе. Нешто најљепше што нам је Бог дао јесте слобода, могућност да бирамо да ли желимо да живимо са Њим или без Њега. У односу на то, свако ко има жељу да настави да слави славу предака то треба да чини заједно са породицом, онако како је то чинио и са родитељима, браћом, сестрама – нагласио је.

Додаје да је велики благослов када попородица има двојицу или више синова.

- У односу на то ко наставља традицију и да ли је то најстарији син, могу да кажем да славу слави сваки син који по оснивању засебног домаћинства осјети жељу и потребу да прославља заштитника у свом дому те затражи благослов од оца. Сходно томе, не подразумијева се нити је правило да најстарији син наставља традицију прослављања славе, већ сваки понаособ, а по формирању породице и одвојеног домаћинства – истакао је Николић.

Додаје да је познато да се, како се преносило презиме са оца на сина, тако насљеђивала и слава.

- Али исто тако морамо да знамо колику важну улогу има жена у Цркви. Пресвета Богородица је била изабрана од Бога Оца да роди Сина Божијег ради спасења сваког од нас. Има ли веће и важније улоге од ове? То не смијемо никада заборавити и морамо имати увијек на уму. Међутим, ако нема мушких потомака, нема разлога да жена не може да настави да слави славу родитеља, све до момента када се уда за супруга када заједно почињу да славе крсну славу коју је супруг наслиједио од свог оца. Али и тада, с обзиром на то да нема мушких насљедника, кћерка неће погрешити ако има жељу да обиљежи славу коју су славили њени дједови и отац. Уз славску свијећу, славски колач и жито, у кругу породице или и пријатеља и гостију, увијек може да принесе благодарне молитве заштитнику дома у којем је одрасла са својим родитељима – даје одговор Дарко Николић.