Петар Други Петровић Његош, српски пјесник и епископ, као и владар Црне Горе рођен је на данашњи дан 1813. године у селу Његуши.
Његош се родио као други син Томе Маркова Петровића, најмлађег брата владике Петра Првог и Иване Пророковић, а на крштењу је добио име Радивоје под којим је у народу био познат касније као владика Раде.
Након што је постао владика, он се потписивао само својим калуђерским именом — Петар и презименом — Петровић. Међутим, у народу није био познат као владика Петар него управо као владика Раде.
Владиком Петром народ је називао једино његовог стрица. Његош никада није употребљавао оно Други уз Петар, него је то додато касније, као и Први уз име његовог стрица, да би их разликовали.
Послије стричеве смрти, 1831. године Његош се закалуђерио врло млад и примио власт над Црном Гором. Петар Први је у тестаменту одредио Рада за свог насљедника. Међутим, то право је оспоравао гувернадур Вуколај Радоњић, који је сматрао да он треба да буде једини владар Црне Горе.
Радоњић је тајно одржавао везе са Аустријом. Када је то откривено, црногорски главари су осудили Радоњића на смрт, али је Петар Други преиначио казну у прогонство и укидање звања гувернадурства у Црној Гори.
Његош је био и вјерски и свјетовни поглавар српског народа у Црној Гори, у којој је била јака национална свијест и патријархални морал, али је владала племенска суревњивост и крвна освета.
Кад је дошао на власт, он је одмах почео да уводи ред и модернизује друштво и државу. Подизао је школе, оснивао судове, правио путеве, узимао поступно сву власт у своје руке и увео порез.
У једној културно заосталој средини то је ишло тешко и то је морало бољети овог великога родољуба, који је свом душом био предан народу. “Ја сам владар међу варварима, а варварин међу владарима”, писао је Његош.
Владика се у прољеће 1850. године разболио од туберкулозе којој је узалуд тражио лијека у Италији. Његош је преминуо 31. октобра /19. октобра по старом календару/ 1851. на Цетињу, двадесет једну годину након што је постао владар Црне Горе.
У својим посљедњим часовима рекао је: “Ево ме на ждријелу вјечнога дома… Копајте ме у Ловћен код нове цркве”.
Сахрана на Ловћену је одгођена, због лошег времена и страховања да би скадарски Турци могли да оскрнаве ловћенску капелу, те је привремено сахрањен на Цетињу, у манастиру, у гроб његовог стрица светог Петра. Тек 26. августа 1855. свечано су Његошеви посмртни остаци пренесени на Ловћен.
Капелу на Ловћену прво су порушили Аустроугари, а обновио је краљ Александар Карађорђевић, да би комунистичке власти поново оскрнавиле његов гроб и подигле маузолеј.
Његош се сматра и једним од највећих српских пјесника. Његово најутицајније пјесничко дјело је “Горски вијенац”, објављено 1847. године, те “Луча микрозма” и “Лажни цар Шћепан Мали”.
Његош је, у вријеме непрекидних бојева с Турцима, занесено волио народне пјесме, скупљао их и сам стварао нове. Штампао је и два краћа спјева у истом духу: “Кула Ђуришића” и “Чардак Алексића”.
Године 1854. је објављена “Слободијада”, епски спјев у десет пјевања, у коме се славе црногорске побједе над Турцима и Французима.
Вук Караџић је сматрао да је и друге пјесме о новим бојевима црногорским испјевао управо Његош. Он је радио и на прикупљању народних пјесама и издао их у збирци “Огледало српско”.
На нивоу Митрополије црногорско-приморске, 19. мај је установљен као датум празновања Нјегоша као светитеља. На својој првој икони, која је 19. маја 2013. унесена у Цетињски манастир, Његош је представљен у архијерејским одеждама. У десној руци држи ловћенску цркву Светог Петра Цетињског, а у лијевој свитак са стиховима из “Луче микрокозма”.