Агресија НАТО-а Југославију 1999. године, али и ратови деведесетих били су прекретница и тренутак кад су и силе попут Русије и Кине имале прилику да увиде куда води хегемонијални поредак нације која је умислила да је изузетна, оцјењује др Александар Лукић из Института за политичке студије.

То што се догодило Југославији, што је задесило и Совјетски Савез, дезинтеграција, пријетило је и Русији, али она је то избјегла, а Лукић вјерује да је то дијелом и захваљујући томе што је извукла поуке из искуства Југославије и отпора који су Срби пружили.

- Русија је могла на нашем примеру да види шта јој се спрема - нема дилеме саговорник Спутњика.

Поуке агресије НАТО на Југославију

По његовом мишљењу, агресија НАТО на Југославију показала је и да се мора стати на пут поретку у ком постоји само један господар који другима одређује шта да раде, које су вриједности исправне и поставља се као супериоран у моралном и сваком другом смислу.

Лукић истиче да су 1999. Срби показали да такав поредак одбацују и да су на трагу слободарских традиција којих су се држали кроз читаву своју историју, пруживши отпор у то вријеме најјачој војној сили.

- Тада смо били веома усамљени, малтене једини смо пружили војни отпор том хегемонијалном глобалистичком поретку. Имали смо неке подршке али те подршке су биле такве да нису могле да се одразе у војном смислу. Ми смо се тада бранили сами - подсјећа он.

Важно је, додаје Лукић, увијек истицати да иако су из САД и НАТО говорили о „хуманитарној интервенцији“ у Југославији, да је била у питању агресија с циљем отимања Косова и Метохије.

Кошаре и Паштрик као Церска и Колубарска битка

- Водиле су се и две велике копнене битке, на Кошарама и Паштрику и наша војска успела је да победи у тим биткама. Да смо изгубили то би значајно отежало ситуацију, да су продрли у Метохију наша војска би морала да изађе на отворено и да им се супротстави и била би лакша мета за НАТО авионе а онда је питање како би се тај судар догодио. Да се нисмо ту одбранили њима би био отворен пут и цела Србија би могла бити окупирана. И те две битке треба да славимо и обележавамо и команданте одбране у тим биткама као што славимо Церску и Колубарску битку - поручује Лукић.

Историчар др Стефан Радојковић указује на бројне паралеле између НАТО агресије на Југославију и каснијих западних интервенција попут Ирака, Либије, Сирије, прије свега у виду медијске припреме за такве операције. Он објашњава да су Американци након Вијетнамског рата схватили да не смију поновити грешку да изгубе рат на медијском терену и да морају контролисати наратив и да произведу консензус у друштву око таквих операција.

Тако су се, подсјећа Радојковић, уочи и током бомбардовања Југославије у западним медијима преко 220 пута појавили везано термини Срби и геноцид, а кад су цивилне жртве назване колатералном штетом пољуљале подршку агресији на Југославију ангажован је Британац Алистер Кемпбел који је за шест недјеља успио да поврати њену популарност.

Упркос томе, како каже, још тада на Западу, посебно у Француској, било је оних који су указивали да манихејска слика између злих Срба Слободана Милошевића као новог Хитлера и добрих Албанаца уопште не одговара реалности на терену и да је она далеко сложенија, али такви су брзо били „канселовани“.

Образац таргетирања народа увијек исти

Радојковић посебно истиче да су се западни медији обилато служили лажима попут приче да је на стадиону у Приштини заточено 100.000 Албанаца, те да су такви примјери лажи и манипулација образац понашања Запада и у каснијим интервенцијама.

Сваки таргетирани народ обично пролази кроз медијску сатанизацију. Ту су затим економске санкције, демонизација тог народа и њихових лидера. У томе се обично пуно ангажују познате личности на Западу, филмске звезде, интелектуалци, а све да би се припремило јавно мњење и институције да донесу одлуку о „хуманитарној интервенцији“. Тако је било у случају Авганистана, Ирака…

На питање зашто су баш Срби таргетирани међу првима, Лукић оцјењује да је у питању својеврсни расизам који према њима није исказиван само деведесетих, него и у Првом и Другом свјетском рату.

- Срби су цео 20. век страдали због таквих идеологија само су оне имале различите називе, различита маскирања. Али суштина је остала сачувана: и у Првом светском рату кад смо страдали од Аустроугарске, кад смо изгубили трећину становништва, онда у Другом светском рату Јасеновац који симболизује целокупно страдање на територији НДХ и потом 90-их кад је према Србима све било дозвољено. А поставља се питање зашто. Мени се чини да је то нека шира слика која претпоставља идеологије у суштини расистичке. Оне се најлакше препознају кроз нацизам, а током 90-их кроз глобализам, који је тада био најјачи. Ми смо били фактор који се не уклапа у те тенденције, нисмо прихватали основе постојања таквих идеологија - наводи саговорник Спутњика.

Као још један разлог што су баш Срби били мета види и односе моћи - чињеницу да велика сила никад не дозвољава да се било ко успротиви њеним захтјевима, макар био мали и безопасан.

Присутан је, каже, и вјерски моменат – да су Срби због своје традиције, идентитета, светосавља, православља проблем на овом простору.

Ми се од времена Немањића налазимо на лимесу између утицаја Византије и Рима. Од тада постајемо проблем за те шире интересе. Зато Свети Сава смета и данас, зато што је он допринео да имамо идентитет какав и данас имамо и да је утицај Рима много мањи на овом простору.

Запад не разуме док му не покажу зубе

Радојковић се осврнуо и на често помињану констатацију да је агресијом НАТО на Југославију 1999. и једнострано проглашеном независношћу Приштине 2008. године отворена Пандорина кутија из које су касније изашли бројни проблеми у свијету.

Направљен је преседан. Зато је постојала теза о суи генерис случају. Британски политиколог Џејмс Јер Линдзи истраживао је и косовски случај и на једном форуму у Београду рекао да су енглески адвокати који су се залагали за тезу да је КиМ случај суи генерис знали да то није одрживо са становишта међународног права.

Путин је, подсјећа историчар, упозорио на Минхенској конференцији 2007. године да се не иде с проглашењем независности приштинске администрације и да ће то имати озбиљне последице, али га нису послушали.

Али оно што је црвена нит то је да вас они на Западу не схватају озбиљно док год ви не узвратите на терену и не покажете тврдом моћи да је то што говорите подржано вашом намером да делујете.

Косовски пресједан је, констатује Радојковић, нотиран од међународне научне заједнице да је био први у ланцу догађаја који су водили ка Ираку, Авганистану, Либији, али и навео Русију и Кину да се припреме да покажу да то неће толерисати ни кад су оне директно у питању, нити њихови интереси у региону.

- Тако имамо 2008. рат у Грузији где је одмах стављено до знања САД и чланицама НАТО да оно Путиново упозорење из Минхена нису биле празне речи. Ви морате да их навикнете да оно што говорите и мислите да урадите да би они одступили корак уназад. Сад видимо да је Николас Мадуро говорио пркосно али није имао мишиће да га одбране од отмице. Са друге стране Иран је показао да је више него спреман да покаже зубе - напомиње Радојковић.