Саво Кајтез (63) од првог дана био је у рату. И у њему провео четири године. Пут га је онда довео у Бањалуку. За ратне заслуге једино је добио грађевински контејнер који нема ни воду ни тоалет. Ово је животна прича борца прве категорије из Дрвара који деценијама већ живи у бањалучком насеље Мотике.

Дан Републике провео је у свом контејнеру који нема ни воду, ни тоалет, ни честито гријање. Није могао отићи да лично пристуствује обиљежавању овог дана, јер му до центра треба скоро 10 километара хода, а аутобуска карта скупа. Зато је славље гледао на телевизији.

– Нисам могао отићи јер новац чувам. До Бањалуке треба скоро 10 километара, а пуно ми је да плаћам карту у оба смјера. Укупно примам 250 марака од државе. Да не радим нешто са стране, тешко бих преживио – прича он за Српскаинфо.

На питање да ли је сањао да ће након 30 година као борац прве категорије живјети у контејнеру, једва је изговорио да није.

– Нико ме никада од политичара није посјетио. Нисам ни сањао да ћу након рата овако живјети. Рат нам је донио тешку муку, али ето… Боље би било да није уопште дошло до њега – дрхтавим гласом говори Саво.

У контејнеру у којем живи нема ни купатила ни топле воде. Зато му је најбитније да то добије што прије, јер када је зима он нема гдје да се окупа.

– Живим у контејнеру сам. Њега ми је дао Центар за социјални рад. Нема купатила и воде, а остало је задовољавајуће. Када треба да се окупам, некако угријем воду на шпорету, али нема ни простора. Како је зима, све је теже – прича он.

Преживљава од 250 КМ помоћи, а опет скроман и ненаметљив каже да се сналази и да ради све што треба да му буде бар мало лакше. Задовољава се, каже и ситницама, које би му знатно помогле у овом времену.

– Добијам 80 КМ борачког додатка. Социјалну помоћ сам добијао док нисам стекао право на старосну пензију, а ни њу не могу добити док не докупим стаж. Нико ми од других људи не помаже. Сам се сналазим како знам и умијем. Имам и сестру, али није ни она у могућности да ми помогне. Борим се. Шта ћу…На јесен сам радио сезонске послове, брао воће и тако зарађивао. Како је дошла зима, све је у неку руку стало..Немам жену ни дјецу, рат је учинио своје – тужно прича Кајтез.

Фото: Миомир Јаковљевић/ Рингиер

Не губи наду да ће једном имати већа примања. Тада би одмах урадио купатило и воду, јер му је то најпотребније. 

– Политичари би требали више повести рачуна о нама. Битнији смо ми који смо се борили и створили нешто. Без нас не би постојала Република Српска, али ето… Борци су у лошем положају иначе, а политичари слабо реагују на нашу категорију, да нас више награде. Кад би имали до 400-500 КМ борачког додатка, мислим да бисмо се задовољили тиме, иако ни то није довољно. Полазим од себе, када бих имао 500 КМ, мислим да би боље живио него они што имају 1.000 КМ – скромно прича Саво.

Да би добио старосну пензију, потребно му је 15 година радног стажа, а он има двије године мање. Нису му урачунатеи године проведене у рату.

– Тренутно гањам радни стаж и сад ми је најтеже. Ишао сам у ПИО гдје су ми рекли да морам имати 15 година стажа за старосну пензију, а ја имам 13. Остале двије године морам докупити, јер нису признали године проведене у рату, а с тим годинама би имао 18 година. Не знам да ли ће то биро хтјети да уради – прича Саво.

Избјегао у Бањалуку

Саво Кајтез у Бањалуци живи од 1996. године, када је избјегао из Дрвара. У највећем граду Републике Српске је преко 20 година, а већ пет мјесеци живи у грађевинском контејнеру. Прије је живио у кући коју је добио на кориштење, али више у њој не може да буде, јер је продата. Он је тада завршио на улици. Данас, након 20 и кусур година живи, у контејнеру који није услован. У њему има мали шпорет који грије лимену кутију која се током јачих зима и не може угријати и скромни кутак у којем живи Саво већ пола године.

Не пита за помоћ и скромно каже да му не треба. Ипак, они који би хтјели да му помогну да коначно добије воду и купатило, новац могу да уплате на жиро рачун у Уникредит банци на број 5517102545534833 на његово име.

Аутор: Милан Илић