Фочанска породица Јеремић дала је познате љекаре и агрономе, кујунџије, трговце, али и добровољце у српској и црногорској војсци у ратовима против Турака и Аустроугара, научне раднике, академике, зачетнике и носиоце просвјетних, националних и спортских друштава Срба у БиХ.

Занимљиво је да је ова породица била зачетник у много чему. Осим што је дала првог домаћег хирурга у БиХ, који је између осталог и родоначелник историографије здравства код Јужних Словена, а поред њега и врсног ортопеда, из ове породице потичу и вјероватно први школовани фочански агрономи који су у свој крај донијели до тада непознате врсте поврћа и разне сорте воћа.

Јеремићи су посједовали и један од првих биоскопа у овом граду у чијој сали су у току Другог свјетског рата усвојени „Фочански прописи“.

Као истински просвјетитељи и ватрени родољуби, били су покретачи „Сокола“, „Побратимства“ и „Просвјете“, а ниједан ослободилачки рат с краја 19. и почетка 20. вијека није протекао без њиховог учешћа и њихове велике жртве.

Фоча: radiofoca.com

Фоча, 1892. године, стоје: први слијева Василије Јеремић, четврти Симо Јеремић, пети Михаило Јеремић

Из родослова који је саставио академик Ристо Јеремић, а допунио инжењер Александар Јеремић,  између осталог, може се сазнати чиме су се све бавили чланови ове породице, па тако наилазимо на занимања кујунџија, трговац, терзија, столар, кинооператер, модискиња.

Фото: radiofoca.com

Трговац и агроном /економ/ Михаило Јеремић, у средини са штапом, са пословним партнерима

Будући да је љекар по професији, Ристо Јеремић је биљежио и од којих су све болести умирали- куга, пјегави тифус, дизентерија, жутица, запаљење плућа или у којим ратовима су гинули, па је родослов својеврсни историјски свједок здравствених прилика тог раздобља и доприноса Фочака вишевјековним борбама за слободу.

Јеремићи потичу од племена Риђана, између Никшића и Рисна, у данашњој Црној Гори, некадашњој Херцеговини, а у Фочу су доселили између 1660. и 1670. године.

Фото: radiofoca.com

Јово Јеремић, трговац и дрвопрерађивач, отац Риста и Михаила Јеремића

Према породичном родослову, њихов предак Јеремија, који је рођен 1645. године, након што се кратко задржао у Пљевљима, прешао је у Фочу, у Српску Варош, гдје се настанио и изучио кујунџијски /златарски/ занат, док је његов брат Ђуро одселио у Бијела Брда код Вишеграда.

Временом су од кујунџија постали богати трговци и посједници велике шуме на планини Бакић, међу првима у Фочи имали су своје пилане поточаре у Драгочави и бавили се сјечом и продајом шумске грађе.

Фото: radiofoca.com

Михаило Јеремић, брат Риста Јеремића

Живећи под турским јармом, на границама са слободарском Црном Гором и устаничком Србијом, Јеремићи су са великим жаром ослушкивали српске буне којима су се неријетко и придруживали.

Јеремићи – и добровољци и љекари и економи

Учествовали су као добровољци и у српској и у црногорској војсци, у српско-турским и црногорско-турским, а затим и у балканским и Првом свјетском рату.

Најпознатији члан ове породице Ристо Јеремић био је први домаћи хирург и један од првих академика у БиХ. Након завршене српске школе у Фочи и гимназије у Сарајеву и Дубровнику, његов отац Јово, као имућан и напредан човјек, уписао га је на студије медицине које је почео у Бечу и завршио у Грацу 1897. године.

Фото: radiofoca.com

Ристо Јеремић, Музеј Старе Херцеговине

Још као студент, Ристо је у Фочи 1893. године покренуо прво Соколско друштво у БиХ, а затим је основао и Трезвењачко друштво „Побратимство“, које је било подстрек за оснивање низа сличних антиалкохоличарских друштава код јужнословенских народа. Био је међу оснивачима „Просвјете“ у БиХ и један од њених првих предсједника, а иза себе је оставио и велики број научних радова не само из медицине, већ и антропологије, етнологије, поријекла становништва, историје здравства.

Фото: radiofoca.com

Ристова сестра Савка Кочовић, Музеј Старе Херцеговине

Његов брат од стрица Тодор Јеремић такође је био угледни љекар и својевремено „једини ортопедски стручњак у БиХ“, а медицину је завршио у Бечу 1911. Тодо Јеремић је за вријеме Краљевине биран за народног посланика, живио је у Бањалуци, гдје је за живота, како су то писале новине, био најпопуларнија личност.

Фото: radiofoca.com

Тодор Јеремић

Обојица су били српски добровољци у балканским ратовима, а Тодов отац Алексије је био добровољац у српској војсци у рату 1876. године.

За учествовање у националном препороду, у чему су имали истакнуту и водећу улогу, Јеремићи су платили високу цијену- Аустријанци су их сурово казнили у Првом свјетском рату.

Ристов отац Јово и Тодов отац Алексије, преминули су од аустријске тортуре 1915. године као заточеници у логорима у Мостару и Араду.

Фото: radiofoca.com

Јово Јеремић, отац Риста и Михаила

Исте године у логору у Добоју скончао је и њихов рођак Вукадин Јеремић, терзија и трговац. У добојском логору је умрла и Вукадинова двогодишња ћерка Фима, а као добровољац у српској војсци код Вишеграда је 1915. погинуо и његов син Угљеша од 18 година.

Страдање Вукадинове породице настављено је у Другом свјетском рату, када је у усташком логору у Јасеновцу угашен живот његовог сина Стева, кинооператера, који је у Фочи држао један од првих  биоскопа и међу првима имао аутомобил.

У сали његовог биоскопа, како је записано у породичном родослову, комунисти су 1942. године донијели „Фочанске прописе“, прве законе нове Југославије. Од Вукадиновог сина Дејана, који је био столар, унук Дејан Јеремић, доктор хемијских наука, данас живи у Београду.

Фото: radiofoca.com

Божовац, гроб Јововог брата Алексија Јеремића и његовог сина Василија

Његов отац Александар, инжењер телекомуникација, допуњујући родослов Јеремића, записао је да је Христина Риста Јеремић, друга Вукадинова ћерка, која је преживјела оба рата, била модискиња- бавила се израдом и продајом помодне женске робе, а занат је учила у Прагу.

Ристо Јеремић је 1915. осуђен у „Велеиздајничком процесу у Бањалуци“ и тамновао је у аустријским казаматима у Сарајеву, Бањалуци и Зеници три године. Како је записао, глад их је у Зеници морила од зоре до мрака- добијали су хљеб  од мекиња и пилотине од дрвета, јели су траву и коштице од шљива које су стражари бацали, пребирали по смећу да би преживјели.

- Услед слабости срца, наступише гладни едеми /отоци/ са силним мокрењем, које је људима сметало спавати и до краја их изнурило…. Људи падаху као снопље, нарочито обични кажњеници, који су многобројно подлегали - записао је Ристо Јеремић у „Светлим успоменама из тамних дана“.

На српском војничком гробљу Зејтинлик у Солуну, међу хиљадама српских јунака са Солунског фронта, почива и Василије Јеремић, Ристов нешто даљи рођак, а још један Василије Јеремић, брат ортопеда Тодора Јеремића, био је добровољац у црногорској војсци и преживио је Велики рат.

Међу фочанским Јеремићима борцима помиње се и Нико Јеремић, који је као припадник српске војске погинуо у Србији у српско-турском рату 1876. године.

Михаило Михо Јеремић, рођени брат Риста Јеремића, на почетку Првог свјетског рата са породицом је избјегао у Никшић, гдје му 1914. од дизентерије умире син Новак. Михо се прикључио црногорској војсци са којом је 1915. учествовао у краткотрајном ослобођењу челебићког и фочанског краја. Након капитулације Црне Горе са породицом је избјегао у Италију у Напуљ, па у Швајцарску, одакле се вратио након рата.

Фото: radiofoca.com

У Напуљу, Михаило Јеремић са супругом Јованком, сином Бошком и ћерком Милом

Михаило је, прича његова унука Споменка Јеремић Марге /Marguet/ био агроном, односно економ, како се тада звало то занимање, а његова супруга Јованка, родом од Манојловића из Сарајева, била је учитељица.

Вишу пољопривредну школу, Михаило је завршио у Марибору, па је, осим што је наслиједио породични посао и био власник пилана, у свом воћњаку у врх Српске Вароши, у насељу Врантегови, узгајао чак 50 сорти јабука и више врста шљива, крушака и разног воћа. Ту је изградио читав систем за наводњавање са главним базеном и каналима.

Фото: radiofoca.com

Михаило Јеремић

- Знам да су биле шљиве ренклоте, била је само једна, нигдје их друго у Фочи није бивало, веома укусне, меснате, доста велике. Тек у Лозани сам сазнала како се у ствари те шљиве зове- Рен Клод, у преводу краљица Клод - каже Споменка.

У самој Фочи, у близини данашњег Дома здравља, гдје се сада налази породична кућа Јеремића, Михаило је подигао винограде.

Умро је у Загребу 1923. године, а истим послом наставио је да се бави његов син Божидар, познатији као Бошко, Споменкин отац, који је завршио Вишу пољопривредну школу у Ваљеву.

Фото: radiofoca.com

Споменка Марге, унука Михаила Јеремића

Њих двојица су, осим разних врста воћака, у Фочу доносили и до тада непознате повртларске културе, па су први почели да узгајају шпарглу, рен, целер и разно друго поврће.

- У Фочи нико није знао шта је шпаргла, а ми смо је имали у башти, такође рен и целер. Деда Михаило било гдје да је нашао примјерак воћа или поврћа или да је знао да негдје постоји, набављао би да има на свом имању - прича његова унука.

Фото: radiofoca.com

Дринске новости 1962. године пишу о Јованки Јеремић, Бошковој мајци

Захваљујући знању и вриједном раду, Михаило и Бошко могли су да се похвале великим приносима и крупним примјерцима између осталог парадајза, паприке, тикве које су често излагали по сајмовима и освајали награде.

На мјесту куће Јеремића изграђен Дом ЈНА

Кућа Јеремића налазила се у главној улици у Фочи, која је у вријеме Краљевине носила назив Николе Пашића /данашња Његошева улица/, одмах поред Српске банке и штедионице у чијој дирекцији су, до Првог свјетског рата, били Михаилов и Ристов отац Јово и његов брат Алексеј.

Поред се налазила и основна школа за коју су, прича Споменка, земљиште поклонили Јеремићи.

Фото: radiofoca.com

Кућа Јеремића између банке и школе

Објекти у Пашићевој улици оштећени су у  савезничком бомбардовању 1944. године, а оно што су започели савезници довршила је нова власт након Другог свјетског рата. Кућа Бошка Јеремића је национализована и срушена заједно са банком и на том мјесту је изграђен Дом ЈНА- данашња зграда Центра за културу и информисање, док је у кући његовог рођака Тома Јеремића у насељу Ливаде након рата отворен Ђачки дом.

Бошко је намјеравао да, од порушеног материјала, нову кућу подигне прекопута на земљи Јеремића, али је држава и ту имовину национализовала, а потом је на том простору изградила хотел.

Фото: radiofoca.com

Бошко Јеремић, син Михаила Јеремића

- Добио је обавјештење да носи материјал, јер му се одузима и тај плац - каже његова ћерка.

Бошко Јеремић тада се са породицом преселио на своје пољопривредно имање изнад Српске Вароши, тачније у Врантегове, гдје су Јеремићи живјели за вријеме Турака.

Крајем седамдесетих година 20. вијека нову кућу подигао је у близини Дома здравља, гдје су некада били њихови виногради, а гдје данас живи породица Бошковог сада покојног сина Михајла, који је био познати фочански новинар.

Фото: radiofoca.com

Вјенчање, Бошко Јеремић и Невенка, рођена Кочовић

Тај дио града, прича Бошкова ћерка, гдје се умјесто засада винове лозе сада налазе приватне куће, на некадашњем земљишту Јеремића, које је такође национализовано, стари Фочаци и данас зову виногради.

“Ајде, Бошко, сад се пери”

Доброта којом је задужио комшије, спасла је Бошка на почетку Другог свјетског рата када су муслиманске усташе побиле виђеније фочанске Србе, али тамницу није могао избјећи.

Бошко је током Другог свјетског рата хапшен у више наврата од свих могућих војски које су се често смјењивале. Споменка Марге прича да, када би једна војска отишла, а друга дошла, Бошко је морао да се правда зашто је остао жив.

Фото: radiofoca.com

Вјенчање, Бошко и Невенка, испред њих сједи мајка Јованка

- Ајде, Бошко, сад се пери - била је реченица која би дочекала мог оца када би друга војска ушла у град. Једном приликом, Бошко се у затвору претварао да је болестан и почео је да виче- дизентерија, дизентерија, стражари су му у страху отворили врата и пустили га да побјегне. Тада је отишао у шуму гдје се крио - наводи његова ћерка, која је у Фочи завршила Учитељску школу, а већ 50 година живи у Швајцарској.

Фото: radiofoca.com

Бошко Јеремић у Соколском друштву, стоји осми слијева

Пред крај рата Бошка су, прича његова ћерка, врбовали партизани и повели са собом, али им је већ код Устиколине побјегао и вратио се у Фочу, чврсто се држећи опредјељења да се, видећи погубност српских подјела, не сврстава ни у једну војску.

Фото: radiofoca.com

Бошкова чланска карта Сокола

Након рата, Бошко Јеремић је лажно оптужен да је сарађивао са Нијемцима, а опет му је једина кривица било то што је остао жив, па је три и по године одробијао у Стоцу.

Фото: radiofoca.com

Бошко Јеремић, други слијева

Бошко је једно вријеме радио у општини, а након што му је одузета и срушена кућа напустио је државну службу и више није хтио да, како је говорио, ради за комунисте. Живио је од пољопривреде, а одбио је и понуду да буде директор новоосноване земљорадничке задруге.

Ристо упозоравао на посљедице стварања украјинства и јаза између Срба и Хрвата

Ристо Јеремић је био велики српски родољуб и истински борац за уједињење Јужних Словена, сматрајући и научно доказујући да су Срби и Хрвати један, како је говорио, двоимени и двоазбучни народ.

Још 1908. године, одговарајући на публикацију „Хрватска Босна“, која обилије лажима и увредама Срба, а за чијег писца каже да је несавјестан и недоучен, упозорава на рђаве посљедице по будућност народа када се, како каже, наука почне упрезати у кола политике.

Фото: radiofoca.com

Он 1921. године пише о погубним посљедицама дјеловања Аустрије и „бечке школе“, која је између осталог, говорио је Јеремић, створила Украјинство, ископала јаз између Срба и Хрвата, Чеха и Словака, помогла одвајање Словенаца од Србохрвата, огласила Маћедонце засебним југословенским племеном и подупирала аспирације Бугара и Арбанаса на Стару Србију и Маћедонију.

- Створила је теорију да су Срби и Хрвати два засебна народа, почела је била да ствара босанску нацију, изнашла је за српскохрватски језик назив босански, изумела богумилску веру, да босанскохерцеговачки Срби нису словенског, већ романског порекла- Власи. Тако извитоепрену науку је бечка школа сејала пуне четири деценије путем школа, књига, новина и живом речју - писао је Јеремић.

„Данашње вријеме смијаће се Ристу Јеремићу“

Гдје год је радио, остао је упамћен као један од најбољих хирурга и свуда се причало о лакоћи његове руке и спретности његовог хируршког ножа. Како је записао његов потомак, фочански новинар Михајло Јеремић, нарочито је побрао славу када је седмогодишњем дјечаку успјешно обавио операцију на срцу извадивши му из тог најтананијег људског органа револверску куглу.

Фото: radiofoca.com

Поставка о Ристу Јеремићу у Музеју Старе Херцеговине

У Календару „Просвјете“ из 1931. године, између осталог, каже се за Риста Јеремића да никада није дозволио фамилији да се вози у болничком, њему додатом фијакеру, јер говораше да се он употребљује само у службеним пословима.

- И он лично није хтео никад у њему отићи у град, ако није ишао службеним послом. Данашње време смејаће се Ристу Јеремићу - писала је „Просвјета“.

Ристови насљедници избјеглице у посљедњем рату

Бошков стриц Ристо Јеремић између осталог био је почасни доктор Универзитета у Београду, почасни члан Српског лекарског друштва и члан Научног друштва БиХ, претече Академије наука и умјетности. 

Као хирург радио је у Тузли, Сарајеву и Суботици, гдје је и предавао као професор судске медицине на Правном факултету, те у Мостару. У Тузли је имао и свој санаторијум, гдје су могли да се лијече сви без обзира на имовно стање.

Фото: radiofoca.com

Оснивачи Сокола у Фочи, 1893. године, Ристо Јеремић стоји први слијева

Сматра се и зачетником историографије здравства на овим просторима.

Рођен је 18. маја 1869. године у Фочи, а преминуо је 16. септембра 1952. године у Мостару, гдје је и сахрањен.

Са Аником Шоле из Мостара, Ристо је имао кћерку Мирјану, која је као беба умрла, те синове Ивана и Милана, који је такође био љекар. Милан је живио у Америци, гдје је и умро, није се женио и није имао дјеце, док се Иван, који је био инжењер, након радног вијека у Аустралији као пензионер вратио у Мостар гдје се оженио, али није имао дјеце.

У посљедњем рату, морао је бјежати из Мостара, прича Споменка, и након избјеглиштва по иностранству скрасио се у Београду, гдје је и преминуо.

Балкон Јеремића говорница у фочанској републици

Занимљиво је да је са балкона куће Михаила и Бошка Јеремића у тадашњој Пашићевој улици, коју ће након рата нова власт национализовати и порушити, партизански командант из Пиве Обрад Цицмил 23. јануара 1942. године, три дана након што су четници Фочу препустили партизанима, одржао чувени говор на првом партизанском народном збору којем је присуствовао и Тито.

Фото: radiofoca.com

Кућа са балконом на мјесту гдје се данас налази зграда ЦКИ

Цицмил је са својим Дурмиторским одредом дочекао Врховни штаб послије Игманског марша, а у говору је, како је записано у Музеју Старе Херцеговине, окупљеном народу објашњавао циљеве Народно-ослободилачке борбе.

У једном од интревјуа, почетком седамдесетих година када га је новинар упитао да ли се сјећа неког од бројних говора одржаних приликом његових посјета, Тито је издвојио баш говор са балкона куће Јеремића.

Фото: radiofoca.com

Мост на Ћехотини, у позадини лијево банка и кућа Јеремића

- Како не, сјећам се када сам дошао у Фочу једног сјајног говора који је одржао Обрад Цицмил. Никада раније нисам чуо такав говор. Биле су ратне године, али сам говор и бесједу запамтио - одговорио је Тито.

Цицмил, који је касније рањен на Сутјесци, био је познат као велики јунак, а његовом заслугом, како пише „Ријеч Пиве“, на планини Пиви избјегнута су међусобна убијања партизана и четника.

Чувар народног здравља

Кроз Соколство и Побратимство, Ристо Јеремић је настојао да утиче на очување здравља народа посебно на селу. За сеоско становништво је говорио да „представља широку и челичну подлогу наше нације“.

Фото: radiofoca.com

Истицао је да је расадник нашег народа у планинском склопу Динарских Алпа и да се захваљујући челичној динарској раси, са људима снажним и моћним, пуним врлина, силне енергије и хладнокрвности, српски народ увијек изнова обнављао након великих страдања у ратовима и поморима.

Упозоравао је да су алкохол и венеричне болести најљући непријатељи и да се с њима ваља озбиљно у коштац ухватити уколико нећемо да нас снађе зла срећа несталих народа.

Аутор: Игор Јанковић