Послије тродневне офанзиве, Прва и Друга српска армија пробиле су Солунски фронт 17. септембра 1918. године, што је било одлучујуће за слом Централних сила у Првом свјетском рату - мјесец и по дана потом капитулирала је Аустроугарска, а убрзо и Њемачка.

Српске снаге су пресјекле бугарску војску и присилиле Бугарску да 30. септембра 1918. положи оружје.

При томе су Срби продирали тако брзо да је француска команда молила српску Врховну команду да успори напредовање, јер француска коњица није успијевала да држи корак са српском пјешадијом.

На Солунски фронт, чија је дужина била неколико стотина километара, српска војска је пребачена на прољеће 1916. године, послије опоравка на Крфу након Албанске голготе.

Са једне стране фронта били су српски, француски и британски војници којима се касније прикључио и један број Грка и Италијана, док су са друге стране линије биле аустругарска, њемачка и бугарска дивизија.

За команданта Солунског фронта постављен је француски генерал Франше Дж Епере, а одлука да се коначно крене у пробој фронта донесена је у јуну 1918. године.

Одлучено је да офанзива почне на сектору Добро поље - Ветерник - Козјак на којем се налазила српска војска коју је чинило укупно шест дивизија са 140.0000 војника.

Српска војска била је подијељена у двије армије - Прву, под командом Петра Бојовића и Другу армију, на чијем је челу био Степа Степановић, док је командант штаба био војвода Живојин Мишић.

Борбе су почеле 14. септембра 1918. године цјелодневном артиљеријском паљбом свих савезничких топова по бугарским, њемачким и аустроугарским положајима, да би у зору 15. септембра у 5.30 часова, послије снажне артиљеријске припреме, у напад кренуле дивизије првог ешалона Друге армије на фронту Сушица - Соко дугом 17 километара.

Српска Прва армија дјеловала је на фронту Соко - Лешница дугом 16,5 километара водећи са непријатељем борбу „прса у прса“.

Већ првог дана пробијено је 11 километара фронта, који је други дан проширен на 40 километара и тиме почиње слом централних сила чија се линија на Солунском фронту распада.

Француски маршал Франше Џепере је у извјештају Влади Француске при пробоју Солунског фронта крајем септембра 1918. године написао да се „операције морају успоравати, јер нема комуникације ради дотурања хране француским трупама које напредују“, а да „само српским трупама нису потребне комуникације, они иду као олуја - напријед“.

Избијањем српске војске на Вардар дефинитивно је извршен и оперативно-стратегијски пробој њемачко-бугарског фронта, што је довело до тога да су Бугари упутили у Солун молбу да се прекину операције за 48 часова.

Франше Џепере је одбио тај захтјев и поручио да у обзир долази једино капитулација, што су Бугари прихватили и 29. септембра у Солуну потписали примирје којим је бугарска војска капитулирала.

Иако су услови примирја били врло тешки, бугарски делегати су их прихватили само с једним захтјевом - да се српска војска не пушта у Бугарску.

Нијемци нису признали примирје и њихове трупе су се извукле из додира са Бугарима, а остаци њемачке војске су гоњени српско-француским снагама одступали на сјевер.

Прва српска армија заузела је 5. октобра Владичин Хан, под борбом се пробила кроз Грделичку клисуру, заузела Грделицу, 7. октобра продрла у Лесковачку клисуру и заузела Лесковац, а 9. октобра избила је пред Ниш.

Српска Врховна команда, на приједлог команданта армије и без обзира на техничку надмоћност непријатеља, одобрила је да Прва српска армија нападне њемачку армију код Ниша.

У борбама од 10. до 12. октобра Прва српска армија је разбила дијелове те њемачке армије и 12. октобра ушла и у Ниш.

Београд је ослобођен 1. новембра 1918. године.

Поразом Бугарске, њемачко-аустроугарске снаге на Балкану нашле су се у тешком положају, а потом је услиједио слом империја.

Отоманска империја капитулирала је 30. октобра 1918. године, Аустроугарска је капитулирала 31. октобра, а Њемачка 11. децембра 1918. године.