Док је већина ходочашћа организована пјешачењем до циља, Бањалучани Мирослав Солдат и Марко Лакић стигли су у петак у Београд након десет дана веслања, прешавши од Јасеновца 520 километара на меморијалном путу посвећеном сјећању за логораше страдале у Другом свјетском рату.

Успјели су у тој намјери, а уживали су у прелијепим предјелима, сусретали се и са потешкоћама које су кротили уз Божију помоћ, а заједно за “Глас Српске” истичу да је цијели пут био благословен.

На ушћу Саве у Дунав, недалеко од стратишта Старо сајмиште у Новом Београду, завршили су ходочашће, а на циљу су их сачекали породице и пријатељи и приредили им топлу добродошлицу.  

Према ријечима Мирослава Солдата, вода је саставни дио његовог живота, а идеја о путешествију и ходочашћу дошла је непосредно од славног архитекте Предрага Пеђе Ристића који је имао идеје, а правио је и скице у манастиру Јасеновац о пловећој богомољи на потезу Јасеновац - Београд.

- Он је веслао четрдесетих година прошлог вијека и видио стотине тијела које Сава носи у Дунав. Оно што смо ми могли јесте да се упустимо на ходочашће и да се спустимо из Јасеновца до Београда. Због брзог начина живота до сада нисмо могли да се упутимо на тај пут, али пресрећни смо што смо то реализовали - рекао је Солдат који нам се јавио када је био само десетак километара до циља. Пут је био захтјеван, прича он и истиче да су веслали у просјеку десет сати дневно.

- Нисмо професионални веслачи ни спортисти, него ентузијасте и волимо природу, па смо се спремали пред путовање и у доброј кондицији кренули на пут, а за све то смо били и те­ како ментално “надошли”. Сава је била пасивна и на 30 центиметара испод свог просјека, тако да смо највећи ди­о пута веслали, а дневно смо прелазили 50 и више километара. Задњег дана смо имали најједноставнију дионицу, од 35 километара, док је најтежа била од Шамца до Брчког - рекао је Солдат. Ово је, како тврди, прво ходочашће на води, а гдје год су се одмарали, наилазили су на велику подршку.

- Јасеновац је круна страдања, али цијели слив Саве је велико стратиште Срба и доживјели смо откровење да је сваки топоним обиљежен страдањем. Пут је био благословен, а људи који су нас дочекивали допунили би нам храну и воду и показали гостопримство - рекао је Солдат.

И његов колега Марко Лакић не крије одушевљење савладаном рутом, али и оним због чега су кренули на путовање. Уживали су у беспријекорној и питомој природи, а људи су на њих оставили највећи утисак.

- Када је Мирослав изнио идеју, одмах сам пристао јер сам склон авантури, а и тематика страдања Срба у Другом свјетском рату је нешто што је за мене важно. Знали смо да ће бити напорно и сама та чињеница је пола припреме. Колико је било напорно, толико је било и прочишћујуће. Свака криза носила је са собом неку радост и препород након тога - рекао је Лакић додавши да му Сава, њене шуме, обале и људи већ недостају.

Искуство

Мирослав Солдат је истакао да им је и вријеме ишло наруку.

- Имали смо осјећај као да нам је предодређено да све успјешно прође. Имали смо један чеони удар вјетра на Сави па нас је ова ријека преваспитала. Ово је невјероватно искуство, а од почетка нас је подржавало много људи - рекао је Солдат.

Пише: Милош Васиљевић