Једини шеширџија на подручју Приједора Петар Вујановић (82) разноврсне капе израђује више од 25 година.

За Српскаинфо прича да тренутно има више од стотину сашивених капа и шешира чију вриједност процјењује на 2.000 марака.

– Имам сашивене руске капе и шубаре. Њих нико у Приједору не израђује осим мене, а можда ни и у Бањалуци. Имам капе зване -мице-, љетне с мрежицама, радне капе, лењинке, шешире, шајкаче и разне шубаре – прича Вујановић.

Додаје да на капе -лењинке- даје 10 година гаранције.

– Важно ми је да буде прави квалитет штофа и квалитетна израда свих капа. Продајем их најчешће по цијени од 7 до 10 KМ, али и за  5 марака. Међутим, у посљедње три године скоро ништа нисам продао. Зимус сам, ето, двије капе продао – прича Вујановић.

Слаба куповна моћ

Сматра да је за ријетку продају капа одговорна слаба куповна моћ људи.

– Лоша је економска ситуација. Пензије су мале, моја је тако малена да ме је стид рећи колико износи. Раније су се и куповале капе. Сада их има и у кинеским радњама, али ти модели не одговарају нашим људима – тврди Вујановић.

Прича да је након основне школе завршио смјер за кројача у приједорској Школи ученика у привреди.

– Завршио сам школу за кројача тешке конфекције односно одјеће која се шије по мјери. Одмах, 1957. сам се запослио у “Побједи”, која је касније постала “Борац”. Радио сам кратко и у Србији. Отворио сам своју кројачку радњу 1973. године – прича Вујановић.

Наводи да је у својој кројачкој радњи обучавао ученике, али да је посљедњег ученика имао прије 42 године. Истиче да нико више не жели да учи занат за кројача те да и сада има жељу да пренесе своје вјештине на млађе генерације.

Рањен као дијете

Вујановић је годинама продавао шешире и капе у центру Приједора поред “Тржнице”.

– Сада одем ријетко, и то првенствено да купим домаће млијеко и попричам с људима. Слабо шта продам – каже он.

Вујановић је иначе и инвалид те за одлазак до града користи инвалидска колица. Прича да се због свог инвалидитета намучио као дијете, али да то није била препрека за рад и успјех у животу. Рањен је у Другом свјетком рату, када је имао четири године.

– Чувао сам стоку с братом на Пашинцу 1942. Пала је граната, чији ме гелер погодио у кољено, па ми је та нога остала краћа – прича Вујановић.

Додаје да му се рана на нози инфицирала те да је више од двије године трајала борба да сачува ногу и живот.

– Три мјесеца након што сам рањен умрла ми је мајка, а отац је био у ропству. Сестра и тетка су ме носиле у пет села код травара и сви су рекли да ћу умријети. Три пута су ми свијећу палили и онда се неко сјетио да расијеку јежа и ставе преко моје ране. Црви су прешли у свјеже месо јежа и тако ме то спасло – присјећа се Вујановић.

Збијег

Наводи да га је старија сестра носила и чувала током збијега на Kозари.

– Нашла су нас три њемачка војника, али наишао је њемачки доктор, ухватио ме и дао ми неку ињекцију због моје рањене ноге. Вјероватно нам је тај доктор спасао животе – сматра Вујановић.

Присјећа се да му је отац направио штаке након што се вратио из ропства. Додаје да га је маћеха отхранила и да му је то била друга мајка. Наводи да тешког посла није био поштеђен иако је иамо краћу ногу, те да је са оцем ишао и на њиве.

– Само када се сјетим како ме је коњ носао по орању, али радити се морало. На штакама сам ишао и у школу. Оперисан сам 1956. у Сарајеву и нога ми је продужена три центиметра. То је било највише продужење у БиХ прије рата. Након продужења та нога је остала краћа 22 центиметра од друге – каже он.

Увијек био немиран

Додаје да је наредне године заувијек оставио штаке те почео да хода уз помоћ ортопедских ципела.

– Увијек сам био немиран без обзира на штаке и краћу ногу. Отац ми је говорио да бих ја остао без главе да нисам остао без ноге, јер сам толико био немиран – прича уз осмијех овај весели старац.

Закључује да не воли да прича о лошим стварима те да увијек бира добро расположено друштво и веселе теме.

Тражи жену која би му помогла

Петру Вујановићу је прије годину дана умрла жена. О њему брину двије кћерке које живе у близини, али недавно је Петар дао оглас у којем тражи помоћ.

– Тражим старију жену којој бих дао бесплатно да користи стан поред моје куће, а заузврат да ми скува и помогне – каже он.

Наводи да нема намјеру да се поново жени те да му је само потребна помоћ у кућним пословима.