Комшија који је примјетио да деда већ дуго не излази из стана у Источном Сарајеву, а да је свјетло упаљено и дан и ноћ, каже да је старац живио сам. Због сумње да више није жив, позвао је надлежне службе. Ватрогасци, полиција, запосленици Хитне помоћи, дизалицом су преко балкона ушли у стан. Старац је пронађен мртав.

Ко ће примјетити кад вас једном више не буде?

Ово је само један од случајева који наводе на размишљање о феномену усамљености и отуђености у данашњем времену. Не тако давно неколико генерација живјело је под истим кровом. Према старима се односило са огромним поштовањем. Патријархат је, не само у руралним крајевима, великом броју породица наметнуо чак и то да су жене, удајом, родитеље супруга ословљавале са мама и тата. Данас, поштовање у таквом односу подразумијева углавном персирање и неудвостручавање титуле родитеља у животу жене.

Да ли се из једне крајности отишло у другу, јесмо ли и са сопственим родитељима суштински на “Ви”?

- Заборављамо руке које су нас подигле на ноге! Удаљили смо се. Механизовали смо персоналне односе по принципу некакве робне размјене. Заборавили смо, у ери савремености обгрљене материјализмом да нису само важни персонални односи од којих имамо некакву корист материјалну већ су неопходни и изузетно важни духовни и социјални контакти који почивају на нематеријалном - каже за Н1 социолог Владимир Васић.

Покидали смо породичне везе

Не осврћући се на конкретан случај, него на проблем отуђености, Васић наводи да смо покидали породичне везе а самим тим довели до озбиљних промјена унутар породице, што је у савременом друштву чини рањивијом категоријом, немоћном да се адекватно избори са свим изазовима који су уперени против ње.

- То се најбоље види у нехтијењу, првенствено младих брачних парова да живе у двогенерацијским или трогенерацијским заједницама. По сваку цијену се тражи самосталност и индивидуалност што подразумијева цијепање и кидање породичних вишеслојних кругова. Препуни старачки домови најбоље говоре о нашем хладном односу према рукама које су нас подигле.

Васић истиче да је данас на сцени лажно моралисање и неубједљиво промовисање људских права, што се, како каже, најбоље види на примјеру односа према старијим људима – не према неким странцима, већ према нашим најближим. Подсјећа, такође, да се данас многи изјашњавају као вјерници, али да не живе тако.

- У маничном хтијењу да живимо сами, у некаквој ирационалној слободи, често чак и родитеље остављамо на немилост старачког и самачког живота грубо газећи, ако хоћете, чак и духовне заповијести, Божије, од којих једна у хришћанству каже “поштуј оца и мајку”, друга “љуби ближњег свог као самог себе”… - наводи Васић и закључује:

- Породица је кључан фактор социјализације и спремања младог човјека за свијет. Стичем утисак да у појединим породицама данас влада стање аутофагије. Изједа се сама од себе. Њен задатак је био усвајање позитивних вриједности за појединца што подразумијева првенствено позитиван однос ка другом, али данас имамо случајеве гдје неки чланови породице васпитавају млађе чланове да “буду своји”, “самостални” итд. Треба напоменути да бити свој и самосталан не значи бити дрзак, безобразан, хладан… бити свој не значи да морамо заборавити своје. Сваки дан корачамо из младости у старост, размислимо о томе. Размислимо о самоћи. О поштовању.

Многи који су у најпродуктивнијој доби живота данас у улози родитеља, са поносом истичу да дјецу не одгајају да би се једног дана бринула о њима, да им та дјеца ништа не дугују. Подразумијевају ли данашњи доминантни модели васпитања и безусловну породичну блискост или ће једног дана, прије него што се било ко близак сјети да провјери постојимо ли још, и на нашим балконима бити полицајци и ватрогасци и посљедњи угасити свјетло за нама?