Већ мјесецима оштрим перо да испричам једну причу о нечему што Меша Селимовић зове лудост, а ја не знам како да то назовем. Страст, љубав, упорност, спорт, порок, ко зна шта још. За себе самог сам увијек мислио да сам хуманиста, што кажу, не бих ни мрава згазио. И заиста мало је живих створења, која су завршила трагично у сукобу са мном.

Покоја досадна муха, комарац који ноћу зуји и ја га чујем и знам да ће ми се крви напити. И када ме натјера да устанем из кревета у глухо доба ноћи, нађем га и разлијепим на бијели зид, тако да од њега остане само крвава флека. Од моје крви наравно. И мој злуради, побједнички осмијех, што сам му коначно дохак'о.

Али никако себи да објасним, како сам се ја из таквог једног хуманисте, претворио у окорјелог таманитеља, кога, иначе, сви од миља зову или Су или Суки, али само у овом случају, зову, тако окрутним именом, Суад звани “рибља смрт”. А почело је то давно. Да ли сам имао и седам година.

Моје одрастање на Корану је било неодвојиво од оног, изнад насеља Коран, недовршеног хотела, од жељезничке станице Коран и воза "Ћиро", али и од Миљацке, тачније, њеног једног дијела тока, кога смо ми сви звали Миш. И дан-данас, кад се сјетим Миша, у мени нека топлина, неко чудно, само мени знано осјећање.

Увијек сам се радовао кад прођем станицу Коран, пређем макадамски пут који је водио за “Гарсоњере” и Фамос и онда се провучем кроз бодљикаву жицу, која је ограђивала пољопривредно добро Миш. Одатле си утабаним стазама, за пет минута, крај Миљацке. Нарочито љети сам волио тај пут. Некада трава, због обиља влаге, зна нам бити и преко главе. Ту је било оне траве, киселице, колико хоћеш, али главни циљ пута је био Миљацка.

Нама, Коранчанима је Миљацка била интересантна само на оном њеном дијелу, од испод “Гарсоњера”, па до мјеста гдје се канализација са Корана уљевала у Миљацку. То мјесто је било нешто мало испод Фејзића куће. Ту је страшно смрдјело и нико се ту није дуже задржавао. Једном су раја из Колоне и чаршије били заградили бент, мало испод тог мјеста, гдје се уљевала канализација са Корана. Бент је за оне прилике био дуг и вода преко главе, али се ми са Корана нисмо никад ту купали, јер ко год се ту окуп'о, одмах би се ошуг'о.

Ми смо имали свој бент. Бент смо обично заграђивали почетком јуна, кад почне распуст и бент је увијек или готово увијек био на истом мјесту. Миљацка је у јесен знала надоћи и однијети сво оно камење, којим смо је знали преградити претходне године. Онда се морало дуго скупљати камење и доносити на то исто мјесто. Наш бент је био на оном мјесту гдје је Миљацка највише кривудава. Ма колико смо га ми заграђивали, вода нам никад није била преко главе, осим на једном мјесту.

Изнад тог мјеста је расла, необично дебела за ту врсту дрвета, врба и ми смо је некако успјели пререзати. Од грана врбе смо у дну бента исплели нешто као ограду, то утврдили каменим блоковима и зачепили глином, тако да је бент први пут био урађен по “прописима”. Добио је сада и ширину, а на мјесту гдје је била врба, остао је пањ, са кога се могло скакати на једино мјесто гдје је вода била преко главе.

Главни организатор за прављење бентова је увијек био Небан. Ми смо били пуно млађа генерација од њега, али смо од њега пажљиво учили и упијали све оно што нам је преносио о градњи бентова. Небанов стари је имао и малу столарску радионицу, па смо једном код Небана направили сплав, а потом и прави чамац. Много је генерација Коранчана долазило да се купа на тај наш бент. Много их се ту научило пливати. Међу њима и ја.

На свим бентовима на општини Пале, једино су на наш бент долазиле и дјевојчице да се купају. Од нашег бента па све до “Гарсоњера” је Миљацка правила много кривина и природа, растиње и читав крај, за мене као “рођеног истраживача”, представљало је рај на земаљској кугли. Некако сам се најљепше осјећао кад уђем у ту “џунглу”.

Већ као клинац, сам кући доносио уловљене пуноглавце, држао их у тегли док не би покрепали, а онда сам открио оне мале рибице, гаге (како смо их звали) које су се праћкале уз саму обалу Миљацке. Њих је било мало теже ухватити него пуноглавце, па кад бих то успио, поносно сам их доносио кући, чепио каду, пунио је водом, а потом пуштао ту гаге и побједоносно свима у кући показивао свој улов.

Кад бих мојој мајци досадио са тим дјетињаријама, отчепила би каду и пуштала гаге у одвод. Потом би мени, уплаканом објашњавала, да их је пустила својој мајци, јер и гаге имају своју мајку која их воли. Тако би ме успјела убиједити. Како сам растао, тако сам све мање ловио гаге, а све више кришом посматрао дјевојчице у њиховим бикинијма, које су долазиле да се купају на наш бент. То се вријеме опет поклапа са временом Јолетовог доласка на Коран. И наравно, све што смо знали о градњи бентова, пливању, скакању, све је то падало у воду његовим доласком.

Он је дошао на Пале из градића Витеза, а кроз Витез је протицала Лашва. И ма како изгледала та Лашва, она је из Јолетове приче била Јадранско море у поређењу са нашим поточићем. А он је за све нас био пливач. Ми сви некако паски, па женски пливали, Јоле међутим право мушки, краул или како је он то звао. А тек скакање са врбовог пања. Ма хајде. Први је почео ласту, па потом прелом, док смо ми оно бомбе скакали и тек понеки стидљиво на главу. Кад се хтио оно са нама заје*авати, скакао је “хаџијски” прекрштених ногу, а онда нас дотукао до краја, кад би скочио салто.

Ма ми бисмо сатима послије само пред себе гледали. Једино му је Тифа могао донекле парирати, али ни он ни близу као Јоле. И не само то. Јоле је данима ходао са мном, као најбољим познаваоцем Миша, обалом кривудаве Миљацке и само себи у браду говорио: “Ма мора ту нешто бити”, а ја ништа нисам разумио тај његов монолог. У једном моменту ми рече: “Држи ми папуче, ма онде мора нешто бити”, онда скочи у воду онако у кратким пантолонама и мајицом на себи.

Вода му је готово до бедара. Увуче руке у обалу испреплетену жилама. “Аха, ево је, знао сам да је има. Ево јој репа, ух Суки, колики комад. Сад ће њој тата Јоле показати, ко је он”. Увукао је руке дубоко под обалу. Вода му готово до браде. У моменту побједоносно извуче руке, а у рукама му повелика пастрмка, она са шареним пјегама по стомаку. Ја дуго нисам могао доћи себи од изненађења. Кад смо се вратили на бент, Тифа, Рули, Небан ма нико, такођер, себи да дође. Како је ухватио? На руке, онако, без штапа и удице. Ма немогуће. Јоле је само шутио. Ово је био његов дан.

Послије тог дана, ништа више није било као што је прије било. Јоле је постао број један у раји. Сви су хтјели са њим у риболов, али смо само ја и Тифа имали ту привилегију. “Кад напипате рибу, прво је лагано милујте да се привикне на ваше руке. Милуј је од репа према глави, не обратно, јер ће ти измигољити. Кад јој дођеш до главе, тек онда је стисни”. Тако нас је учио. У међувремену је Јоле напамет научио свако мјесто на Мишу. “Е овдје ми је онај капиталац побјегао. Овдје се крије “Пирга”, говорио је увјерљиво. Све до испод “Гарсоњера”, за њега није више имало тајни.

Ми смо уз њега полако учили. Међутим, ништа још нисмо уловили, али је ишло набоље. И ја сам већ неколико пута досад напипао рибу, па јој и трбух миловао, али док дођем до главе, негдје направим нервозан покрет и риба је већ измигољила. Тифа је брже учио од мене и већ је имао пар улова иза себе. Једном приликом, таман ми кренули да ловимо, ја завучем руке под једну жилу кад осјетим глатку кожу под руком. Рекох Јолету да је имам, он ми прискочи у помоћ. “Пусти је мени, Суки, ево је и ја имам”. Извуче, тријумфално руке из воде, а у рукама му змија, водењача. Обојица смо крикнули од страха, Јоле једва да је отресе, а Тифа се на обали ваљао од смијеха.

Седам дана послије тог догађаја са змијом, и ја сам дочекао тај дан да ухватим рибу на руке. Ко је био ко ја тих дана, међу рајом. Рибу на руке сам престао ловити и никад више нисам ни покушао, кад сам умјесто рибе извукао пацова, који ме је узгред и ујео за прст, готово до кости. Бол је био неописив, готово до срца, а прст ми је дуго крварио. Тифа и Јоле су временом искоријенили све рибе у Мишу. Стари, искусни рибари нама причали да највише рибе има у кругу касарне, изнад Фамоса, па се ми данима спремали за тај подухват. Ја ћу их само пратити, нећу са њима у воду.

Провукли се ми испод жице и ушли у круг касарне, све се оно сагињући да нас стражари не примјете. И само што су њих двојица ушли у воду, чујем их како одушевљени причају. “Суки, ба, овдје врви од рибе”. До оног жељезничког моста, код Шабановића виле, ја сам у најлон кеси носио преко 20 риба, толико су их успјели ухватити. И кад смо се ту хтјели извући кроз жицу, Јоле се предомисли и рече: “Ма морам се вратити да оног капиталца ухватим”, наводно му је највећа риба побјегла и није се могао помирити са поразом. Хајд', вратимо се и ми за њим. Шта ћеш будали. Тифу такођер прошла воља за рибарењем, а и руке му помодриле од хладне воде, тако да смо обојица гледали са обале како Јоле гања капиталца.

Нисмо ни примијетили, а око нас су већ била три стражара. И тако нас заробише. Јоле кад је спазио стражаре увук'о се међу врбе и тако се сакрио. Нас довели код неког бркатог заставника, који се све вријеме дерао на нас. Вели, затвориће нас у затвор. Знамо ли ми да нас је стража могла побити. У том његовом монологу, стражари уведоше и Јолета, који је у рукама имао пастрмку коју ја толико велику никад нисам на Миљацки видио. Значи, ухватио је капиталца. И сам брко, заставник, остао је запањен, не вјерује својим очима, али ни ушима, да је Јоле толику рибу ухватио голим рукама. А онда су нас и пустили, али су рибу, наравно, одузели. Војска се фино, тај дан почастила нашим уловом.

Врело Миљацке - Слапови/Фото: С. Џанко

Прошле су године од те епизоде. Нико више није ловио рибу на руке на Миљацки. Паљанско је рибарско друштво, неке будале, пустило у Миљацку рибљу млађ, али не ону аутохтону, поточну пастрмку, него неку калифорнијску пастрмку, која ни издалека није тако укусна као поточна. Риба се сад пецала штапом и разним варалицама, али како је Фамос, фабрика мотора, све више расла, тако је и риба из Миљацке све више смрдила на нафту. И нико је више није ни ловио. Ја већ готово заборавио то моје рибарско поглавље у мом животу. Почео се бавити другим стварима у животу. Највише музиком. И уз то дружење уз музику упознам Душана Страшног.

Био је мало старија генерација у мојој гимназији, али смо се зближили кад смо почели да обојица пуштамо музику у новоотвореном диску у Домовима извиђача, на Каловитим брдима. Временом ћемо постати најбољи пријатељи и пуно заједничких догађаја из тог периода живота нас веже. Често, кад бих се досађивао и кад бих му се појадао да не знам ста да радим од досаде, он би ми цитирао реченицу из “Тврђаве”: “Пецај рибу, Суаде Џанко”, алудирајући на Селимовићевог Ахмета Шабу. Нисам знао за ту његову страст, нити је мене то, у тим лудим, заљубљеним годинама привлачило. А онда ми Душан исприча његов животни цредо и нешто као анегдоту и поуку у једном.

Каже: “Ако хоћеш да си сретан један дан у животу, напиј се. Ако хоћеш да си сретан једну годину у животу, ожени се, а ако хоћеш да си сретан цијели живот, пецај рибу.” И тако ти мене Душан позва да једном заједно одемо на пецање. Ја само да гледам и одлучим, је ли то за мене. Као, идемо на Касиндолску ријеку, понијећемо шатор и тамо у кањону Касиндолске ријеке преспавати.

Сјећам се да је био 25. мај 1981. године - Дан Младости. Тај дан, знам да је на Стадиону ЈНА било финале Купа Маршала Тита. Играли Вележ и мој Жељо. Ја за ту прилику понио и транзистор. Наравно, купио ја и конзерви паштете, месног нареска, рибе у конзерви.

Не вјерујем ја рибарима и њиховим рибарским причама. Камион из Шипа нас довукао до Дворишта, а ми онда кроз шуму, макадамским путем, до села Црне ријеке. Одатле се путем, поред шумског газдинства спустисмо у кањон Касиндолске ријеке.

Касиндолска ријека/Фото: С. Џанко

Никад док сам жив нећу заборавити хљеб који смо ту у пекари газдинства купили. Врући сомун се још пушио и ми једну штруцу смазасмо онако уз пут. За сваки случај смо купили још двије. Од газдинства смо можда још километар-два пјешачили. Планинска ријечица је била бистра, иако је извирала испод, још увијек снијегом оковане Јахорине. Призор, као из неке швицарске сликовнице.

Ријечица је прије кањона мирно вијугала кроз шарену ливаду. Мало ниже се назирао кањон. Сиђосмо са цесте и кренусмо поред обале ријеке. Наиђох на бистри извор потока који се уливао у ријеку и застадох, запањен љепотом призора. Рекох Душану, да ако има најљепшег мјеста да подигнемо шатор, онда је то ово. Сложи се са мном. Било је можда подне, кад смо завршили са шатором. Кренусмо потом низ кањон.

Душан је знао сваки вир, међутим безуспјешно је забацивао удицу. Риба, ма ни да се јави. Ни сам не вјерујући, правдао ми се: “Е овдје сам прошли пут ухватио прави комад, е овдје, видиш, ми је спао комад од пола киле”. Рекох му: “Душане, смањуј рибу, направићу покољ”, алудирајући на онај виц о томе, како су се рибар и ловац надлагивали. Дуле је налазио хиљаду разлога, што риба данас не гризе, те прољетна вода, још је зима, рано смо дошли, предвечер ће да гризе и тако се вратисмо до шатора. Скупили смо дрва, наложили ватру. Сједили ту, зезали се. Још један сатак, па ће утакмица. Рекох Дулету, нек он иде у рибу сам, ја ћу слушати утакмицу на транзистору.

Мој Жељо је тај дан изгубио 3:2 у драматичној утакмици. Већ се смркавало и бивало прохладно. Кренух да још сакупим дрва, очекујући сваког тренутка Дулета. Чујем га како крши дрвеће. “Је л’ било, у рибара мокре гаће”, проговорих у његовом правцу. Међутим , зачух мумљање, а онда ми се ноге одсјекоше. На удаљености, не већој од десет метара, спазих медвједа, који кад ме је видио, кршећи све пред собом, побјеже доље низ кањон. Ни пет минута не прође, а из истог правца се појави Душан и сав блијед и збуњен ми рече: “Е нећеш ми вјеровати, шта сам сад видио.” “Да ниси медвједа видио”, рекох. “Шта, и ти га видио. Ух…. шути, добро смо прошли, добро је да није мечка са младим, онда бисмо право наје*али”, рече забринуто Душан.

Ту предвечер је у кањону упецао десет пастрмки које сам ја на извору очистио, а онда их редом набијао на прут и тако их пек'о. Уз то смо отворили и оне конзерве, уз свјеж' хљеб из пекаре и младе поточне пастрмке са жара, па смо имали вечеру коју ја никада у свом животу нисам заборавио. Дуле је уз то понио и чутуру пуну ракије. Уз причу и ракију, дуго смо тако сједили крај ватре. Догађај са медвједом смо већ били заборавили. Ја сам се потом увукао у топлу врећу за спавање и заспао сном праведника. Тако је мене то рибарење купило за сва времена.

Такав је био почетак, али сам временом почео и сам да пецам. Набавио опрему, штапове, машинице и све што иде уз то. Уз Душана сам упознао све ријеке и ријечице из нашег окружења. Од Бистрице, Праче, Каљине, Ступчанице до Ракитнице, па и до већих ријека, Неретве и Дрине.

Давно су прошла та романтична времена из моје младости, али ме та страст никад није прошла. Чак и овдје у Њемачкој. Некако ми дао Бог, па могу ходати по свијету, по свјетским морима, окенима. Пецао сам пиране у Амазонији, пецао барамунди рибу у далекој Аустралији, пецао у Јужној Африци red snepper, па на Борнеу, Тајланду, у Дубаију, Андалузији. Полако сам се праксирао, а онда редовно понешто упецао. Пуно тих догађаја мојих пецачких сам заборавио, али двије приче никад.

Елем, прича прва.

У малом њемачком селу сам живио идилични живот, док је у мојој домовини бјеснио рат. Један дан нам, мени и кумашину, комшија Нијемац предложи да идемо са њим пецати. Пошто смо и ја и кумашин били страствени риболовци, одушевљено смо пристали и једва чекали дан да нас позове. Има он и штапове и опрему. Возимо се аутом и послије пола сата вожње стадосмо пред омањим језером. Рибари опколили језеро са свих страна, непрегледно море од штапова разних величина.

Прођосмо поред неке кућице на којој пише recepcion. Контам, морамо купити дозволу, кад оно јок. Кроз мали прозорчић нам пунија госпођа даде сваком по једну пластичну кесу. Љубазни Нијемци, контам. Ништа ми још није јасно. Нађосмо мјесто крај језера. Педантни Нијемци направили за сваког рибара бетонирану плочу, гдје можеш или стајати или сједити, а да ти нико не смета, нити ти коме. Наш комшија Нијемац, купио нам пуну теглу глиста. Ма лако је овдје бити риболовац, мислим у себи, све ти надохват руке.

Набацих глисту на удицу и тек онда погледах у воду испред себе. А оно се све црни од рибе. Човјече, па ово је рибњак. Погледах у кумашина, а онда се као по команди почесмо смијати. Па ми то пецамо рибу у рибњаку. Не могу себи да дођем од смијеха. Хајд' рекох, кад смо већ дошли, да нисмо џаба дошли. Да бар упецамо за ручка. Ма само што забацих штап одмах се упеца добар комад. Почех их вадити једну за другом. Упец'о једно десетак, за кратко вријеме, кумашин исто тако.

Поред мене неки Нијемац пеца комаде и одмах их враћа у језеро. Свашта, рекох. У секунди ми сјевну кадар из филма Easy Rider, кад један луђак довезе у пустињу пун "кеди" питомих зечева, пушта их из аута на слободу, а онда узима снајпер и почне их страствено убијати. Брзо се ја заситио “овог” пецања, кад ме мој комшија упита, колико ја риба могу појести. Рекох му једну, евентуално двије. “Па што ће ти онда толико риба”, упита комшија. Хајд' шта ћу, извадим оне из кесе, што су се још мрдале и поново их вратим у воду. Кумашин исто.

Кренусмо кући и пошто морадосмо проћи поред рецепције, пуначка жена од сваког затражи оне кесе што нам је дала раније, извага рибу и тражи од мене 18 ДМ да платим, за три рибе које сам имао у кеси. И ту је овој причи крај, платих, кумашин и комшија исто. Послије десетак дана сам онако из знатижеље отишао у рибарницу, купио исте онаке три рибе, само ове очишћене. Три рибе су коштале 15 ДМ. Нико ми у Босни не вјерује кад му испричам ову причу.

Прича друга.

Био на одмору у Хургади, на Црвеном мору. Понио ја наравно сву опрему за пецање. Хотел у ком боравим, 5 звјездица, all inclusiv. Негдје појефтино, преко интернета букирали. Јести и пити, ма свега. Пецам из задовољства. Не могу се ја на плажи излежавати по читав дан. Овако, мало ми адреналин проради, а и одморим се од жене која вазда нешто зановијета. Те вруће јој, те јој смета пуно гостију, те јој вјетар нанио пијесак у очи. Увијек ми на уму она Душанова, о срећи и женидби и увијек се у себи насмијем, кад га се сјетим.

Нађох мјесто на стијенама, идеално за пецање. Испод мене два Арапа пецају на обичне штапове, немају ни машиницу. Као мамац им служи обичан хљеб. Ја, по интуицији, купио хоботницу као мамац и исјеко је на комадиће. Прво сам десетак минута гледао Египћане како пецају и шта пецају. Хватају неке мале рибице, не веће од десет центиметара. Контам, сигурно нема већих. Арапи ме радознало гледају. Ја се распремих и развукох штап. Овај пут сам понио дугачки штап, преко 3 метра. Забацих и само што је мамац пао у воду, осјетих ударац рибе. Прво па мушко, рекох и извукох рибу, као лист танку, а округлу и преко пола киле тешку. Арапи ме са завишћу гледају, а онај млађи понавља: “Кебир Самак, кебир”.

Кебир сам знао да значи нешто велико, а самак значи, гарант риба. Дадох им рибу, а они себи не могу да дођу од чуда и само понављају: “Шукран, шукран”, што значи хвала. Другу рибу сам ухватио пар минута касније и кад сам је извукао, Арапи у глас завикаше и почеше да одмахују рукама да не дирам рибу. Старији Арап приђе и клијештима скиде рибу са удице. Сконто сам да је ова риба отровна. Сљедећа риба је била иста као и прва само још већа, а Арапи поново углас почеше захваљивати кад сам им је дао. Запалио сам цигарету да мало одморим и спустио олово тик изнад удице, да удица падне што ниже. Трагао сам за још већом рибом.

Хургада, Египат/Фото: С. Џанко

Онако са мојим скромним арапским сам више рукама него језиком “причао” са Арапима, кад нам приђоше двојица, видим туристи. Причали су на њемачком, али мене поздравише на енглеском. Ја њих поздравим на њемачком, што их изненади, али и обрадова. Мало смо се упознали. Онај један ми рече да су они из Green Peace, да су активисти. Хајд', мени драго, ето први пут видим неког из те организације. Распитујем се о њиховом послу. Дошли, кажу, да виде докле је људска рука, те нафта из бродова, који пролазе кроз Суецки канал, успјела уништити прекрасне корале, јединствене у свијету и којих као таквих има само овдје на Црвеном мору.

Баш неки срдачни људи, помислих. Мене питају шта радим са тим Арапима. Рекох да им помажем у пецању. Онај млађи Нијемац ми каже, да су они, тј. Нијемци, више пута у Египту и знају да људи овдје живе доста биједно. Рече још да је сигуран да ће ови Арапи јести кући само оно што данас упецају. И не само то, већ и цијела њихова, нема сумње, вишечлана породица очекује њихов улов. Други то потврђује и још додаје да такву биједу још нигдје у свијету није видио. Овдје су људи више гладни него сити. Мене питају, одакле сам ја и кад сам им рекао, сажаљиво климају главом. Жао им, ето, што је рат у мојој земљи и није им јасно како се људи, који су стољећима живјели заједно, могу тако брутално убијати.

Чуде се откуд ја тако добро знам њемачки, а ја им објасних да живим у Њемачкој и да сам ожењен Њемицом. Ствари су им биле јасне. У том моменту ја видјех да ми се мој штап за пецање опасно савио и одмах га прихватих. И Нијемци прискочише. Видјех да се упецало нешто крупно. Попустих мало силк, не би ли рибу мало заморио. И тако смо се варакали, ја и риба једно пет минута. На крају осјетих да је она попустила и да нема више снаге да се отима. Полако је извукох. Имала је око двије киле, а била је прелијепа. Скоро дугиних боја, али је преовладавала плава боја у свим нијансама. Од тамноплаве, до тиркизне и потпуно свјетлоплаве.

Био сам очаран том љепотом и таман кад сам је хтио скинути са удице и вратити у море, видјех чежњиве погледе оне двојице Арапа. Сјетих се ријечи ових Нијемаца, да је ово што данас улове једино што ће Арапи данас јести. Ту се предомислих и дадох старијем Арапу рибу. Он је захвално гледао у небо и стално понављао “Елхамдулилах, елхамдулилах”. Онај старији Нијемац ме бијесно погледа и рече: “Како ти није жао и како те није срамота, да ловиш такво нешто. Права си штеточина за ову средину”. Онај други му додаде. “Па зар ти није сад јасно да су они са Балкана сви исти и зашто се тако убијају међу собом”.

Окренух се оном старијем, вјероватно, сав зелен у лицу, рекох на нашем језику што сам гласније могао: “Ма мрш у пичку материну”. “Wie bitte?”, упита Нијемац запрепаштено. А ја онда на њемачком рекох: “Ма одјебите више од мене, педе*и. Ви да некоме моралишете”. Избезумљени мојом провалом бијеса Нијемци су се, блиједи у лицу, журно изгубили из мог видокруга. Арапи су ме гледали захвално, и као да су знали шта сам Нијемцима рекао. А ја сам тада, као мало када у животу, био поносан на себе.

Као што сам раније рекао, пецао сам ја по свијету свакаквих риба. Куповао сам најбоље штапове и најбоље оне “Шекспир” машинице. Од догађаја у Египту, кад год ухватим рибу, свеједно која је, одмах је враћам у воду. Никад се више не питам зашто то радим. Зашто уопште пецам? Какав је смисао свега? То је једноставно страст и ту страст разумије само онај који се тиме бавио. То је порок, као коцка, као дрога која чини овисним.

Има рибара који не једу рибу. Ја немам тих предрасуда. Волим рибу и често је једем. Неке људе дирне то кад виде, како се риба пати на сухом и како пролази кроз агонију умирања. Ја, како сам то у уводу приче навео, иако сам хуманиста, не сматрам то умирање агонијом. И због тога ме ваљда и зову Суки рибља смрт. И кад не знам шта да радим од себе, а то како старим све чешће бива, увијек се сјетим мог старог друга Душана Страшног Станишића и његових ријечи: “Пецај рибу, Суаде Џанко!!! И одмах ми буде лакше и одмах ми буде јасно шта ми је чинити сљедећих дана.

За Катеру: Суад Џанко