Пуне 32 године навршиће се сутра од када су хрватски војници, пред очима Унпрофора, масакрирали 88 Срба на подручју села Дивосело, Читлук и Почитељ у акцији "Медачки џеп", а сва три села опљачкали и затим сравнили са земљом по систему "спржене земље", саопштено је из Информационо–документационог центра "Веритас".
Хрватска војска је 9. септембра 1993. године изненада извршила агресију на српска подвелебитска села Дивосело, Читлук и Почитељ, смјештена јужно и југоисточно од Госпића у такозваном Медачком џепу, која су се до тада 18 мјесеци налазила под заштитом УН-а.
"Веритас" напомиње да након ове акције није било ниједног рањеника, јер су заробљени и рањени систематски убијани, а да о томе говоре резултати прегледа тијела на српској страни - разбијене лобање, многобројне прострелне ране из непосредне близине, одсјечени дијелови тијела, смрт након што су живи спаљивани.
Хрватска војска је тада пљачкала, палила, рушила куће, тровала бунаре, убијала и масакрирала цивиле, војнике и милиционере.
Оно што нису успјели у наступању, побили су и уништили у повлачењу, које је, уз посредовање Унпрофора, потрајало до 17. септембра исте године.
Трагедија "Медачког џепа" одвијала се пред очима припадника Унпрофора, који овај пут нису били само пасивни посматрачи, већ су и активно учествовали у покушају да преузму контролу над овим подручјем и спријече убијање преосталих Срба, као и уништавање њихове имовине, што им је и успјело након тродневних борби са хрватском војском и полицијом.
Убијено је 86 Срба, од којих 43 војника, шест милиционера и 27 цивила, од којих чак 22 старијих од 60 година.
"Веритас" истиче да је међу цивилним жртвама било највише убијених жена – њих 17.
Хрватска је по завршеној акцији предала српској страни 52 тијела, припадници Унпрофора су, након што су у директној борби ушли у ово подручје, извукли још 18 тијела, а два тијела су извукли припадници Српске Војске Крајине, док је једно тијело пронађено тек у априлу 1994. године.
У мају 2000. године истражиоци Хашког трибунала пронашли су још 11 лешева скривених у једној септичкој јами у Госпићу.
Непозната је судбина још деветоро људи, углавном старијих људи, од којих су четири жене.
Комадант Унпрофора генерал Жан Кот 19. септембра 1993. године, послије комплетног обиласка наведених села, изјавио је: "Нисам нашао знакова живота, ни људи, ни животиња, у неколико села кроз која смо данас прошли. Разарање је потпуно, систематско и намјерно".
За злочине почињене у овој акцији Тужилаштво Хашког трибунала оптужило је тројицу хрватских генерала: Рахима Адемија, Јанка Бобетка и Мирка Норца, док је истрага против Петра Стипетића обустављена пошто је, према ријечима главног тужиоца, успио доказати "паралелну линију командовања".
Бобетку због болести оптужница није ни уручена, а од изручења Хагу спасила га је смрт у априлу 2003. године.
Жупанијски суд у Загребу, у мају 2008. године, оптуженог Адемија, вршиоца дужности комаданта Зборног подручја Госпић, ослобађа свих оптужби, а оптуженог Норца, комаданта операције "ДЖеп ‘93", проглашава кривим за неспречавање, а тиме и за подржавање и охрабривање убистава четири цивила и пљачкање имовине те убијање и мучење по једног ратног заробљеника.
Норац је осуђен на јединствену казну затвора од седам година, коју му је Врховни суд смањио на шест година.
Хрватско правосуђе је касније оптужило још тројицу припадника ХВ-а, а у међувремену су сва тројица правоснажно и осуђени пред Жупанијским судом у Загребу: Јосип Крмпотић - осуђен само за наређивање паљења и рушења српских кућа на три године, Велибор Шолаја на пет година и Јосип Мршић на три године затвора.
Иако је у поменутим судским поступцима неспорно утврђено да су у запаљеним кућама изгорјеле и четири жене, за њихово паљење нико није одговарао.
У априлу 1991. године у Дивоселу је живјело 344, у Почитељу 307, а у Читлуку 129 житеља, скоро сви српске националности.
У септембру 2025. године у Дивоселу не живи нико, у Почитељу двије старице, а у Читлуку четири породице са укупно десет чланова, наводи "Веритас".
