Пост није потпун ако нема тјелесног и духовног подвига, који не могу једно без другога, а подразумијевају одрицање од хране, усрдну молитву и учвршћивање у вјеру, рекао је Срни професор Православног богословског факултета у Фочи Ненад Тупеша.

Професор Тупеша је појаснио да је пост позив на самопревазилажење, што подразумијева одрицање од злих помисли и свега што човјека удаљава од Бога, а уздржавање од хране праћено молитвом потпомаже и доприноси томе.

Овај професор литургике, по свештеничком чину протојереј-ставрофор, каже да се и најпоснија храна може учинити мрсном, као и мрсна посном, те да је потпуно неважна ствар и ничему не доприноси гледати да ли постоје трагови млијека у некој намирници.

- Не смијемо да оцјеђујемо комарца, а камилу прождиремо, како каже Јеванђеље. Да гледамо да ли има трагова млијека у нечему или да ли је ова храна сто посто посна, да ли је посни сир посни или мрсни, а да тамо с пола комшилука не разговарамо, не називамо Бога људима који поред нас пролазе - испричао је Тупеша.

Напоменуо је да се не може постити, а да се не нађе за сходно доћи у храм, а ако се и дође да се осуди пола цркве што је овај стао овдје.

- Од таквог поста нема користи, то је пост осуде, а не спасења - упозорио је теолог и додао да се свједочи како се многе ствари формализују, па и пост, када се своди само на размишљање о храни.

                                                                                  Фото: srna.rs

Према његовим ријечима, конзумирање посне хране строго треба разликовати од поста, јер то није пост.

- Пост има супротан ефекат, да каже човјеку да је биће које је створено на такав начин да једе да би живјело, а не да живи да би јело. Уколико само размишљамо о храни, ми заправо живимо да бисмо јели, па макар то била и посна храна, умјесто да буде обрнуто - да једемо онолико колико нам је потребно да бисмо живјели - рекао је Тупеша.

Додао је да је човјек у у посту позван не да размишља о храни, него да се ослобађа од вишка хране коју ван посног периода уноси, да буде биће подвига, које је слободно чак и од самога себе.

Професор Богословског факултета истиче да одрицањем од хране, човјек треба да дође до тог нивоа да свом бићу може да каже "не" онда када му се нешто једе или пије, да покаже да је господар над собом, а не да храна или природа овога свијета господари њим.

Пост, као и свака врлина и црквена заповијест не може да се стекне одједанпут, већ је потребна навика, да буде стил живота, а када то постане, онда се неће много размишљати шта ће бити на столу.

Професор Тупеша је указао да метод и строгоћа поста нису општеуниверзални, јер се људи разликују, имају стари, болесни, дјеца који желе да посте, а ако им се наложи да посте на води, унапријед је тај пост осуђен на пропаст.

                                                                                      Фото: srna.rs

Тупеша је додао да Црква богочовјечанским разумом сагледава сваког човјека као засебну личност и одређује мјеру његовог поста.

- Чак и када се дешава да неко почне пост, па га прекине из неког разлога, па настави, све је то добра духовна вјежба и човјек треба да истрајава, да се вјежба у посту, па макар и не могао да издржи од почетка до краја, а Господ ће када постоји жеља и воља додати да тај пост једном добије свој почетак и крај - рекао је Тупеша.

Најлакше би било рећи да је то гријех, да то није прави пост, а Тупеша је нагласио да је и питање шта је прави пост и код свештеника који посте, да ли су све димензије поста укључене.

С друге стране, додао је, Христова прича из Јеванђеља, коју је народ лијепо преточио у изреку "Гријех на уста не улази, већ из уста излази", која се не односи на посну и мрсну храну, често се злоупотребљава као изговор да се не пости.

- Да је тачан тај изговор народа који не жели да пости или из неких разлога не практикује дисциплину поста, Господ се за своју спасоносну проповијед не би припремао постом 40 дана у пустињи. Свети пророк Мојсије не би постио 40 дана прије добијања законодавства, тако исто Свети пророк Илија и многи други - каже Тупеша.

Пад Адамов се десио кушањем кроз храну и пост је, истакао је Тупеша, управо враћање у првобитно достојанство човјека, јер човјек господари над свим, па и самим собом, а то значи и храном и материјалним свијетом.

Тупеша је нагласио да је циљ уздржавања од јаке хране да сузбије страсти у човјеку, јер јака храна и пиће побуђују страсти у човјеку.

- Када се човјек наједе меса и напије вина, у њему почињу да бујају страсти и којекакве помисли које теже да се преточе у дјело. Сит стомак порађа страсти, и човјек почиње да машта не по Духу Божијем, него по духу овога свијета, по злим бијесима - појаснио је професор.

Зато је, додао је, Господ установио уздржање од хране као почетну фазу господарења над својим стомаком, што значи почетну борбу против страсти које су најчешће производ хране.

Он је истакао да се треба трудити да се држи пост, па макар и најблажи, према својим моћима, и да се уз пост долази на сваку литургију, што је његов основни смисао.

- Пост имају и друге религије, пост није само феномен хришћана, али је код нас пуноћа поста управо у томе што нас доводи до сједињења са Христом у причешћу - истакао је Тупеша.

Прецизирао је и да пост у савременом друштву може да подразумијева и уздржавање од мобилних телефона и друштвених мрежа, а то би посебно требало да се односи на дјецу.

- Уколико желе да посте, било би пожељније и корисније да дјеца оставе телефон и смање употребу друштвених мрежа и игрица, што им је вјероватно теже него да се уздржавају од мрсне хране - закључио је професор Тупеша.