Сама у суровим околностима, на Голији, старица из Србије проводи зиму која је можда најхладнија у њеном животу. И најљућа, јер, у свега пола године, остала је без највољенијих, сина јединца и унуке.
Свјетло у тами трошне сеоске куће на Голији, унијели су припадници Горске службе спашавања, који су баки донијели пакете пуне хране и основних потрепштина. А бака… Стара, погрбљена, али брзог хода, одбила је да се вози са њима колима до куће. Вели, може она сама, иако је евидентно да је живот на немилосрдној Голији учинио своје.
Поносна, честита, бака је са сузама у очима примила дарове од доброчинитеља који нису дозволили да ове зиме остане напуштена и сама од свих, иако живи на неприступачном терену, гдје кад завеје снијег, онај голијски, скоро па нема пролаза.
– Тешко ми је нисам навикла, имала сам своју дјецу, па су ме виђала, па ме помагала, ал сада ми тешко, досађујем другима. Сада моја дјеца труну… – рекла је она идући ка дому преко ливаде и кроз стабла шљиве припадницима ГСС и камерама телевизије "A1tvNet".
Видео: A1tvNet
У кесама, намирнице, брашно, зејтин. Оно што има у граду, а чега у селима голијским, сем када се спустите до радње, ни за лијека.
Госте је примила унутар своје куће, која иако стара и трошна, одише топлином. На централном мјесту, у регалу, породичне слике. Између осталог, оних на којима се налазе син јединац и његова преминула кћи. Како бака рече кроз сузе, одоше за пола године обоје.
– Како моје црно добро, како могу да будем добро… Одоше ми једини син и унука. Опет бих се борила, била бих… Да није тога… Овако сам остала сама, као очајник. Село као село, неко отишао, нема народа… – говорила је она док су припадници ГСС улазили у кућу.
Док су смјештали кесе тамо гдје је бака рекла, примијетили су старе дрвене прозоре, везане за окно канапом. И голим оком је било видљиво да је кућа када права зима удари, хладна.
– То ми је проблем зими, хладно је. Ноге ставим у рерну па се гријем… Шта ћу – прича она.
Видјевши у каквим условима живи, припадници ГСС су обећали баки да ће јој помоћи око здравствене књижице, лијекова, па и око самих услова живота.
Чувши то, старица је гутала сузе на кућном прагу, још једном рекавши оно што је највише боли.
– За пола године обадвоје, они су ми долазили, доносили… Сад их нема, сад сам ко очајник. Хвала вам, нек вас срећа прати…- плачним гласом је рекла бака, преноси Блиц.
На крају, док је пратила госте, још једном се захвалила и јако заплакала.
– Срећа нек вас прати. И онај што ми послао, нек му је све сретно и здраво, са моје стране. Нисам навикла овако, па ми тешко, боже, кад сам дошла до просјака… – рекла је она кроз сузе.
