Улога Црвеног крста Републике Српске приликом изласка Срба из Сарајева 1996. године била је прије свега хуманитарна и логистичка, у складу са мандатом заштите цивила током и након ратних сукоба, изјавио је Срни генерални секретар ове организације Рајко Лазић.

Лазић је, поводом 30 година од егзодуса сарајевских Срба, рекао да је улога Црвеног крста била да заштити цивиле и ублажи посљедице хуманитарне кризе.

Он је рекао да се значајан сегмент рада ове организације односио на тражење несталих и породично повезивање, па је вршено регистровање расељених лица, пружане су услуге тражења несталих чланова породица, као и размјена порука између раздвојених чланова породица путем Црвеног крста.

Лазић је навео да је током повлачења дио становништва ексхумирао посмртне остатке својих сродника и преносио их на територију Републике Срске, а те поступке су надгледали представници Црвеног крста како би били спроведени у складу са међународним правом, те су пружали техничку и евиденциону подршку.

Лазић је рекао да је Црвени крст обезбјеђивао храну, воду, лијекове и хигијенске пакете, а организована је и медицинска помоћ и транспорт повријеђених и хроничних болесника.

- У сегменту евакуације и логистике, пружана је помоћ у организовању конвоја, пунктова, те је остварена сарадња са међународним снагама, укључујући СФОР, ради обезбјеђивања безбједног проласка - појаснио је Лазић.

Он је рекао да су активности координисане са локалним властима и другим хуманитарним организацијама.

Лазић је подсјетио на то да је велику улогу и партнерство у тим данима, као и током ратних услова, имао и Међународни комитет Црвеног крста, који је помагао да Црвени крст Републике Српске оствари своју хуманитарну мисију.

Масовни егзодус сарајевских Срба званично је почео 17. фебруара 1996. године из српских сарајевских општина које су након потписивања Дејтонског споразума припале ФБиХ и трајао је готово до краја марта.

Процјењује се да је 120.000 до 150.000 Срба напустило своје домове у општинама Илиџа, Илијаш, Вогошћа, Хаџићи, Рајловац, Грбавица и Ново Сарајево, а један од најпотреснијих аспеката била је ексхумација и преношење посмртних остатака упокојених на територију Републике Српске.