Већ десету годину заредом, компанија м:тел кроз кампању „Остави телефон док возиш!“, у сарадњи са Министарством саобраћаја и веза, Агенцијом за безбједност саобраћаја и Ауто-мото савезом Републике Српске, улаже напоре да подигне свијест о опасностима коришћења телефона током вожње.
Управо ова дугогодишња иницијатива има за циљ да нас све – као возаче, родитеље и узоре – подстакне да возимо пажљиво, одговорно и без дистракција. Врло често себи 'дајемо дозволу' за коришћење телефона у вожњи, оправдавајући то, примјера ради мишљу: „Само ћу на брзину да одговорим“, или „Погледаћу поруку док чекам на семафору“ или „Само секунда, ништа страшно.“ Али, не треба заборавити да за „само секунду“, рецимо, дијете може истрчати на цесту, ауто испред може нагло закочити, пјешак може закорачити ван пјешачког…Та „секунда“ може бити разлика између безбједног пута и трагедије.
У стварности, чак и кратко одвраћање погледа или пажње током вожње значајно повећава ризик од саобраћајних незгода. Ипак, многи од нас свакодневно праве управо те микрокомпромисе, не схватајући колико су заправо опасни. Зашто?
Наш мозак у вожњи функционише као аутопилот. Навика и рутинске радње често нас доведу до лажног осјећаја контроле. Ево неколико најчешћих психолошких „трикова“ којима сами себе заваравамо:
• Илузија контроле
Мисао: „Управљам аутом годинама, знам шта радим.“
Истина: Искуство не поништава физичке законе – ваше очи не могу гледати у екран и цесту у исто вријеме. Реакције касне, а фокус слаби.
• Минимизирање ризика
Мисао: „То је само порука, не траје ни секунду.“
Истина: Да бисте погледали, прочитали и разумјели поруку, потребно је 4–5 секунди. При брзини од 50 км/х, за то вријеме пређете више од 60 метара наслијепо.
• Навика мултитаскинга
Мисао: „Могу да возим и причам, стално то радим.“
Истина: Мултитаскинг је мит – мозак заправо брзо пребацује пажњу с једног задатка на други, а у вожњи је и милисекунда важна.
• Самопоуздање у познатом окружењу
Мисао: „Знам овај пут напамет, ништа ми се не може десити.“
Истина: Управо познати путеви стварају осјећај лажне сигурности и највише незгода дешава се – близу куће.
Као родитељи, старатељи и узори, имамо додатну одговорност. Ако дјеца виде да „само секунда“ кориштења телефона за нас није проблем, прихватиће исто понашање када једног дана сами сједну за волан. И зато, када сљедећи пут посегнете за телефоном током вожње, сјетите се да управо та „секунда“ може промијенити све.
Јер… Телефон може да сачека. Живот не.
