Џудисткиња Александра Самарџић улази у завршну фазу припрема за Олимпијске игре у Паризу. Нема још много времена за припрему, али ипак сасвим довољно да се оствари све оно што је зацртано пред старт припрема.

- Да, још двадесетак дана је остало до наступа на Олимпијским играма. Звучи близу, али мислим да је ових 20 дана тренинга доста битно и да се форма треба још подићи. Осјећам се јако добро и спремно, одрадила сам доста џудо припрема, као и кондицијских тренинга и све иде како треба за сада. Преостале су ми још завршне припреме наредне седмице у Словенији, неколико тренинга у Сарајеву и идемо за Париз - каже Александра Самарџић, па наставља:

- У овом периоду ће највише бити џудо-борбених тренинга, на то се фокусирамо. Свакако, и на менталну припрему, да покушамо што више држати фокус, а опет се не преоптеретити и изазвати контраефекат. Ово су ми прве Олимпијске игре, тако да ми је донекле ово све ново и надам се да ћу наћи прави начин да се носим са свиме што оне са собом носе.

Квалификације за џудо су једне од најтежих када је ријеч о Олимпијским играма, а због чињенице да само један џудиста по држави у категорији може наступати за многе џудисте Олимпијске игре остави недостижне.

- Потврђујем, један од најтежих квалификацијских система. Доста се истрошимо и исцрпимо физички и психички у самом циклусу од двије године и онда се треба наћи свјежине и мотивације за Олимпијске игре. Што се мене лично тиче, ја сам свој циљ остварила, идем на Олимпијске игре и све је супер (смијех). Тешко је било наравно, у сваком смислу те ријечи, али када прође онда сте пресрећни јер сте успјели, јер како и рекосте, пуно је људи који су све подредили том циљу, а ипак не наступе због тих правила око националне квоте, или једноставно не скупе довољно бодова.

Олимпијске игре су до сада највеће такмичење у њеној каријери, али ипак труди се не размишљати превише о величини самог догађаја, већ жели на то да гледа као на само једно у низу такмичења. Има велика очекивања, али каже, таква сви имају који иду на Олимпијске игре.

- Трудим се не размишљати превише о величини самог догађаја, него гледати на Игре као на само још једно такмичење у низу. Тешко је, наравно, јер Олимпијске игре су нешто посебно, носе пуно више пажња и очекивања од окружења него било који други турнир. Ја се трудим фокусирати на дан који је испред мене, дати све од себе у том тренутку, на тренингу, а када отпутујемо за Париз, сазнамо жријеб, онда ћемо се више фокусирати на сам наступ. Очекивања су увијек велика наравно. Мислим да сви који иду на Олимпијске игре, осим можда неких са "wild cardama" су конкурентни за медаљу, па тако и ја. Пуно примјера је гдје су људи који су у посљедњим моментима квалификација упали у норму и на крају завршили са медаљом. Надам се да могу и ја бити једна од њих.

Прије тачно десет година Александра Самарџић је на Олимпијским играма младих у Нанђингу освојила сребрну медаљу. Била је то једна од првих медаља за БиХ на овим Олимпијским играма, а сада, десет година касније Александра Самарџић иде на своје прве "праве" Олимпијске игре и машта о истом.

- Наравно, највећи сан и циљ ми је да поновим тај резултат на "правим" играма. Тај резултат ми је један од дражих у каријери и надам се да ћу сличну успомену створити и овога љета у Паризу.

Олимпијско село је мјесто гдје се могу срести највеће звијезде данашњице, а Александра Самарџић се нада само једном сусрету.

- Јако сам узбуђена што ћу боравити у селу гдје су и највеће спортске звијезде данашњице. Има толико спортиста које бих вољела срести и фотографисати се, али мислим да сви из мог окружења знају шта би ме највише одушевило. То је сусрет, разговор и фотографија са Новаком Ђоковићем. Он је мој највећи спортски узор од како знам за њега и сусрет са њим би ми сигурно био врхунац мог првог олимпијског искуства.