На српском војничком гробљу у париском предграђу Тије, међу 756 православних крстова налази се један полумјесец. Ту је, по сопственој жељи да почива међу српским војницима, сахрањен један од водећих албанских политичара 20. вијека, бивши турски генерал и велики српски пријатељ Есад-паша Топтани. Мјесто у нашој историји овај часни човјек и хуманиста заслужио је помажући српску војску која се 1915. повлачила кроз Албанију, чиме је сачувао десетине хиљада живота наших војника и цивила.

Есад-паша потиче из једне од најстаријих и најбогатијих албанских земљорадничких породица Топтани. Образован на француској Војној академији у Сен-Сиру, био је шеф личне гарде посљедњег турског султана Абдула Хамида Другог. Са српском и црногорском војском сукобио се током опсаде Скадра када је руководио турском одбраном. Послије седам мјесеци тешких борби, предао се 23. априла 1913. године. Када је Есад-паша у знак предаје пружио сабљу српском генералу Петру Бојовићу, он му је вратио и понудио да заједно са турском војском и оружјем напусти ослобођени Скадар. Tај витешки гест Есад-паша никада није заборавио и постао је доживотни пријатељ Срба.

Недуго затим, Есад-паша постаје министар унутрашњих послова Албаније, ослобођене од турске окупације, који се супротстављао наметнутом пруском кнезу Вилхелму фон Виду који је одбио да албанској сиротињи подијели земљу која је припадала турским земљопосједницима. Есад-паша је вјеровао у Албанију којом владају његови сународници, по угледу на двије братске балканске краљевине Србију и Црну Гору. Српска влада је подржала Есад-пашу у намјери да постане албански владар што је и успио крајем 1913. године када је преузео власт у централној Албанији. Када је избио Велики рат, Есад-паша није имао дилему да подржи савезничке силе, па је постао противник Аустроугарске и Њемачке које су својски подржавале његове противнике у Албанији у припреми побуне. Када је Есад-паша 17. септембра 1914. године потписао Нишки споразум са предсједником српске владе Николом Пашићем, који је подразумијевао заједничко оснивање војних и политичких институција, војни савез и пругу од Србије до Драча, постало је јасно да је овај албански политичар одлучио да буде на страни Србије и њених савезника. Његови побуњени противници, које је наоружала Аустроугарска, нису више смјели да чекају, па су почетком 1915. опколили Есад-пашу у Драчу и захтијевали од њега да објави рат Србији. Упркос противљењу савезника, предсједник српске владе Никола Пашић се одлучио на војну интервенцију. Почетком јуна 1915. године у Албанију је послато више од 20.000 српских војника и жандарма. Они су заузели Елбасан и Тирану, средишта побуне, и ослободили опкољеног Есад-пашу у Драчу. Била је то мудра и ризична одлука српске владе која је омогућила да се касније српска војска повуче преко Албаније. Српско руководство је већ тада схватило да савезници не могу да се договоре о помоћи српској војсци у Србији, а да Италији дају концесије на Јадрану и у Албанији како се не би придружила Њемачкој и Аустроугарској. У таквој ситуацији Србији ништа друго није преостало него да сама заштити свог савезника у Албанији и осигура излаз за своју војску.

Есад-паша ово Србији није заборавио, па је током Првог свјетског рата био на њеној страни, омогућивши јој повлачење преко Албаније. Крајем 1915. године, Есад-пашина жандармерија је помагала српској војсци обезбјеђујући сигурне пролазе, смјештај и храну, и учествујући у сукобима са албанским одредима који су нападали српске јединице и избјеглице. Он је издао наредбу да се на територији Албаније прима српски динар као средство плаћања да би омогућио српским војницима који су се повлачили преко Албаније да купе намирнице за своје потребе. Докле се Есад-пашина породична и официрска моћ простирала у средишњој Албанији српска војска се слободно кретала. Од 220.000 војника који су кренули преко Албаније према Крфу, 150.000 их је стигло на циљ. Српски губици би били много тежи да Есад-паша није остао вјеран споразуму у тим тешким тренуцима. Регент Александар Карађорђевић одликовао је пред напуштање Албаније Есад-пашу Орденом бијелог орла првог степена. Послије српске војске, Албанију је напустио и Есад-паша који је са својим јединицима дошао до Солуна. Ту се, заједно са Србима, под француском командом борио на Солунском фронту и учествовао у ослобађању Србије.

Послије велике побједе у Првом свјетском рату, под окриљем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, Есад-паша је довео делегацију на Мировну конференцију која је одржана у Паризу. Он је поднио Меморандум о Албанији крајем априла 1919. године, којим настоји да убиједи Париску мировну конференцију да је он једина легитимна власт у Албанији. Његове присталице су сазвале Народну скупштину у Албанији која га је прогласила за краља. Док се спремао за повратак у Албанију, Есад-паша је убијен у атентату 13. јуна 1920. године у Паризу. Убио га је Авни Рустеми, политички активиста и члан албанског парламента, који је био противник сарадње Срба и Албанаца. Есад-пашина породица наставила је да његује добре односе са Србима. Док се Есад-пашин сестрић Зогу није 1928. године крунисао за албанског краља, живио је у изнајмљеној вили у Крунској 75 у Београду.

Убиством Есад-паше, албанска политичка елита одлучила је да свој национални идентитет гради на мржњи према Србији. Можемо само да замислимо како би Балкан у прошлости изгледао да је Есад-паша преживио и усмјерио будућност свог народа ка сарадњи и миру са Србима. Није се то догодило, па данас у Албанији Рустеми има споменик и све почасти, а Есад-пашу сматрају издајником. Али, то је ствар и одлука Албаније.

Србија има обавезу да не заборави тог човјека коме су чојство, јунаштво, витештво и дата ријеч били светиње. Мала, слијепа улица, на београдској општини Вождовац која му је додијељена, сасвим сигурно није достојна онога што је Есад-паша учинио за наш народ. Показаћемо да смо незахвални ако не учинимо више.

Пише: Горан Весић