Почео сам ткати са 13 година. Први ткалачки разбој, односно стан ми је дјед направио, а дијелове за ткање као што су ните, брда, брдила и подложници поклонили су ми бака Мара и дјед Кузман Јокшић из села Црњелово, казује Бијељинац Стефан Вулић, који се посветио очувању старог заната.

Ткање представља технолошки процес израде тканина узајамним преплитањем два система жица - један систем жица иде уздуж тканине, а други по ширини тканине - а овај двадесетогодишњи чувар традиције, како прича, ткање на разбоју изучио је скоро сам, те у његовој радионици настају тканине различитих особина, изгледа и структура.

У давна времена ткалачки стан имало је скоро свако домаћинство широм БиХ, све народне ношње имале су дио који је ткан, носиле су се и исткане кошуље, а ткање је било цијењено занимање по правилу предодређено искључиво за жене.

Стефан је изузетак од правила, а ткањем на разбоју, како приповиједа, жели традицију сачувати од изумирања, јер је народ без традиције - народ без идентитета.

- Када сам био мали, на ТВ пријемнику сам гледао како жене ткају. Увијек ме интересовало како се то ради, било ми је занимљиво. Једном ми је комшија показао како су они ткали у школи на предмету који се звао домаћинство и тако сам ја на малом раму почео ткати своје прве комаде ткања - објашњава Стефан.

Прича да је његова прабака Загорка тридесетих и четрдесетих година, као и свака друга жена из тог времена, ткала узвод и мелез (бијела памучна платна), сукно, лан, конопљу, да би могла да све укућане обуче, те кроз смијех додаје да је његова љубав према овом занату насљедна.

- Данас ткам на старинском разбоју из 1930. године. Сличан је сигурно имала и прабака, јер су у то вријеме претежно сви били исте конструкције, а сам процес ткања за оне који то воле није тежак - наводи Стефан.

За ткање, које сматра чудесним слагањем нити и боја, највише корист природне материјале попут вуне, памука и лана, а процесом ткања настаје платно које се користи за израду одјеће и предмета као што су тканце, торбе и прегаче.

- Најкомпликованији предмет за израду је семберска тканица, за коју ми треба четири до пет дана рада - ако је шара лакша, иде брже, ако је шара тежа, иде спорије. Шаре претежно скидам с оригиналних дијелова народних ношњи и морају бити уско везане за традицију народа с наших простора - приповиједа Стефан.

Млади чувар културне баштине поред ткања на разбоју сакупља и оригиналне народне ношње из Сарајевског поља, околине Какња и равне Семберије.

- Ношњу Сарајевског поља и околине сакупљам јер је то родни крај моје мајке, ношњу карактеристичну за Какањ зато што је је мој отац с тог краја, а семберску ношњу сам почео скоро сакупљати јер сада живимо у Семберији - поносан је Стефан.

А народне ношње Стефан облачи за сваку свечанију прилику.

- Ношњу мог родног краја, тачније родног краја мојих дједова и прадједова облачим када идем на славе, у цркву, на свадбе, у дане великих празника - Божића и Васкрса. Мојим прецима је била то свечана одјећа, а данас је и ја сматрам свечаном - поносан је млади Бијељинац.

Стефан се школује на Пољопривредном факултету у Бијељини, али и поред студентских обавеза његова жеља је отварање малог музеја у којем би чувао предмете и старине који ће бити подсјетник како се некада живјело на нашим просторима.

За крај разговара за "Независне" напомиње да чување традиције и културног насљеђа мора бити обавеза и понос свих народа у БиХ, али да пракса говори сасвим другачије, односно да је јако мало људи који се баве старим занатима и њиховим очувањем.

Стари предмети

Стефан Вулић сакупља и старе и необичне предмете који су у давна времена били саставни дио покућства у сеоским домаћинствима.

- Имам стари бардак за ракију стар преко 100 година, а припадао је дједовом оцу Душану Вулићу из села Паочине, код Какња. Такође имам и синију (софру) из 1943. године, а припадала је Ђури Јовићу из села Вршани, код Бијељине - прича Стефан.

У својој колекцији старина овај млади момак има и пеглу на жар, гребене за рашчешљавање вуне, ножну и ручне преслице, млинове за кафу, опанке од старе коже настале у радионицама најбољих височких опанчара.