Близанци Гојко и Госпава Видовић, удата Рађевић, рођени 7. септембра 1935. године у селу Крмине, у Бањалуци су прославили 90. рођендан.

Прославу у кругу породице деведесетогодишњацима приредили су Гојкова супруга Ковиљка, дјеца Жељана, Стана и Жељко, зетови Гостимир и Смиљко, унуци Јован и Јована са супружницима, Дајана, Александар и Маја, те Госпавина кћерка Гордана и зет Љубомир, унуке Мирела и Маријана и њихови супружници, те праунуци Софија и Никола.

Близанци, рођени од оца Лазара и мајке Стане, одрастали су у питомом селу које се угнијездило између планине Тисовац с југоисточне стране, Осмаче са сјеверне стране, Козјака, Босанчића виса и Трноваче са јужне стране и ријеке Врбас са западне стране.

- Када су имали четири године, остали су без мајке, са још двије старије сестре. Отац Лазар се оженио поново Јованком, рођеном Велимировић. Иако млада, прихватила их је и одгајала као своју рођену дјецу - приповиједају чланови породице за "Независне".

Живот на селу никад није био лак и без брига, с много рада и муке, посебно тада када се све радило ручно, земља обрађивала уз помоћ волова и коња, а борило се само да се има довољно хране у то изазовно предратно, ратно и поратно вријеме Другог свјетског рата.

Као и сва дјеца тога доба, чим су мало ојачали, Гојко и Госпава чували су стоку, а касније радили и све сеоске послове, да би их у каснијим годинама живот раздвојио.

Говорили њихови потомци

Из поштовања према њиховим старим годинама и понекој болести, "Независне" нису од њих  тражиле да говоре, али су у њихово име говорили њихови потомци.

- Тата са 16 година одлази у Лику у самарицу, товарити коње, гдје је, како каже, по читаво љето спавао под јеликом покривен коњским ћебетом. Схвативши да ту нема хљеба, одлази у Њемачку и остаје тамо радећи до пензије. Када је отишао, ја сам имао двије године. Тек након годину дана је дошао кући на одмор. По маминој причи, нисам га познао, питајући је ко је овај чико. Ово у ствари показује ту негативну страну одрастања без оца који дође два пута годишње кући, три седмице или мјесец дана како кад. То је условило да сам га упознао заиста какав је човјек са свим врлинама и манама тек када је дошао у пензију -  каже Гојков син Жељко.

Даље казује да се, између осталих лијепих тренутака, сјећа свог првог одласка у Бањалуку с оцем, у којој породица Видовић и живи.

- Имао сам можда шест година. Провео ме, између осталог, и кроз Тржницу, показавши рибе у великом акваријуму, а послије тога на ручак у ресторан на Булевару. Сада када је већ 27 година у пензији, често би ујутру уз кафу рекао како је сањао да је у Њемачкој. За неповјеровати је да преко 50 година није пио воду, али је тако. Само пиво и домаћа ракија, ријетко неко обојено пиће. Можда је и то рецепт за дуг живот - појашњава Жељко.

Тетка Госпава, која и данас живи у Крминама, како Жељко каже, као и свака тетка сестриће и братиће воли као рођену дјецу, то се осјети у сваком погледу, свакој ријечи.

- Научила је да ради читав живот тежачке послове, па и сада са својих 90 година не одустаје од сијања баште веће него у многих млађих жена у селу, а спремна је да помогне  комшијама и непозвана када се купе шљиве или купи сијено. Тетка често каже 'ваља остарити, али не ваља престарити', али гдје је та граница ,још не знамо. Пребољела је осамдесетих година прошлог вијека тумор, а прије десетак година је повриједила кичму падом с басамака пењући се на таван штале да скине сијена за овце које је још увијек држала. Остала је без мужа Станка Рађевића сама у кући у којој је некада било више од десеторо чељади, гдје је редовно обилазе и брину се о њој кћерка и зет - прича Жељко.

Веома привржени једно другом

Сви близанци су, каже, наравно слични, па и њих двоје, по много чему - по покрету, размишљању, а помало и тврдоглавости.

- Веома су привржени једно другом. Сваки њихов сусрет је дирљив и пун осјећања, посебно испољених код тетке. Добри су, патријархално одгојени људи наклоњени породици и основним исконским људским вриједностима. Тежак живот очврсне људе, па и њих, а како рече један доктор док је прегледао тату прије неколико година: 'Оваква јапија се више не сијече.' Нека су нам још дуго живи и здрави наши близанци - наводи Гојков син за "Независне".

Госпавина унука Маријана Кртолина каже да је срце све дјеце, унука и праунука испуњено захвалношћу, поносом и љубављу, те да је заиста ријетко наћи људе који су као деведесетогодишњи брат и сестра кроз цијели свој живот зрачили добротом и топлином.

- Захвални смо на свему што су нам дали, не само на времену, пажњи и љубави, него и најважнијим вриједностима које се не могу научити из књига. Свима су нам усадили поштовање, скромност, радне навике и љубав према породици - прича Маријана.

Најљепша сјећања на дјетињство

Захваљујући њима, како наводи, она и њена сестра Мирела имају најљепша могућа сјећања на дјетињство.

- Сјећамо се мириса бакиних пита које су се пекле док смо нестрпљиво чекали поред шпорета, као и зимских дана кад смо се санкали на селу и послије гријали уз ватру док су се рукавице сушиле на рерни. То су били једноставни, а непроцјењиви тренуци који остају са нама као најљепше успомене - присјећа се она.

По селу се прича, и то са правом, наводи Маријана, да вреднијих људи од њих двоје није било - увијек први на њиви, у штали, око куће… Никада им није било тешко засукати рукаве и радити како за себе, тако и помагати другима.

- Чак и сада, иако су крочили у десету деценију живота, ухватимо их да нешто поправљају, саде, сређују, као да та снага никада из њих није ни отишла. Желимо им све најљепше, а најважније за све нас је да их здравље и даље служи… а ми ћемо кроз живот наставити да корачамо, носећи у срцу успомене и вриједности које су нам усадили - закључује Маријана за "Независне".

Статистика

Републички завод за статистику Републике Српске не располаже подацима о најстаријим близанцима на овим просторима, те породице слављеника за крај кажу: "Нека наши можда и најстарији близанци у Републици Српској, а вјероватно и БиХ, доживе заједно и још много рођендана, здрави и весели."

Ова прослава није била само обиљежавање рођендана, већ и славље породичних вриједности и заједништва, а Гојко и Госпава остају инспирација свима нама да живимо скромно, будемо захвални и његујемо односе са најближима.