На нашим просторима владали су многи освајачи, али нико није починио већа звјерства и свирепост од усташког режима у НДХ. Тешко је описати размјере злочина који су почињени на територији НДХ у периоду од 1941-1945 године, јер је у сваком граду на подручју те злочиначке творевине постојао неки затвор, логор или губилиште у којима су свакодневно убијани недужни људи.

Усташка злочиначка творевина НДХ која је сијала страх убијањем, протјеривањем и покатоличавањем није заобишла ни Србе подно Романије. За провођење усташких идеја у овим крајевима били су задужени Хрвати из Западне Херцеговине, а извршиоци локални „муслимани“ међу којима су се по злу истицали Иван Червенко, Ђорђе Ројс, Емин Делахметовић, Мухарем Агановић, Зилфо Дураковић – Купус, заповједници Метикош, Стипковић, Францетић, Билић, Мајетић, Лукић и многи дpуги.

Усташке и домобранске јединице, починиле су стравичне злочине у околини Пала не марећи што им је то забрањивала Њемачка војна команда, плански су дозвољавали периоде привидног мира током љета да би српски сељаци могли прикупити љетину, а у касну јесен би обичнио проводили своје зликовачке идеје у виду убијања, паљења, пљачкања и одвођења стоке.

Широм НДХ усташе су користиле исту тактику која се огледа у томе да се првенствено из заједница у којима је планиран злочин прво одвоје највиђенији домаћини, а затим да се крене у систематско провођење злочиначке идеје. Тако су поступили и у јесен 1943. године када су у подножју Романије побили око 300 мјештана села Јеловци и Раковац. Мјештани села већином су били домаћини који су се бавили сточарством и земљорадњом, док је незнатан број био у саставу неког од покрета отпора. 

У Јеловцима домаћине позивају да од њих узму изјаве, а на Раковцу да ће им издати пропуснице за несметано кретање. Нажалост, српски домаћини насједају на усташке приче и одлазе са њима.  Из Јеловаца је одведено 6 људи, а са Раковца 44 мушкарца.

Напад на Јеловце креће из правца Мокрог преко Ћемановића, усташе успијевају опколити село убијајући све редом палећи куће и пљачкајући имовину. Породице Лопатић, Ракић, Стевановић, Вучићевић и Кусмук живе су спаљене у својим кућама. Доста жена и дјеце изводе из кућа одводећи их у колони према највећем стратишту Лучице, гдје сви бивају звјерски убијени. Претпоставља се да је у Јеловцима убијено 120 људи махом стараца, жена и дјеце.

Злочин на Раковцу

Село Раковац са засеоцима било је препуно живља већински српског из породица Клачар, Савић, Старчевић, Комадан и Каравдија. Однос између локалног становништва и усташа био је изузетно коректан и рекло би се да су усташе задобиле повјерење мјештана села Раковац. Кобног новембарског дана 1943. године, приликом смјене усташких посада у рововима ископаним недалеко од села, усташе  позивају српске домаћине да крену са њима до Пала како би им биле издате пропуснице за лакше кретање. Нажалост, то се и догодило, са њима је са Раковца пут Пала кренуло 44 домаћина. Одмах по доласку до Соколског дома – Културног центра у Палама отпочиње премлаћивање и иживљавање усташких злочинаца. Након вишесатног иживљавања над недужним људима усташе их вежу бодљикавом жицом и одводе назад у њихово село, сплетом срећних околности успијевају побјећи само Живан Клачар и Лука Савић.

Друга усташка колона пут Раковца креће из оближњег засеока Потоци од куће муслиманске породице Дуваџија, која је имала пет кћери код којих су усташе редовно навраћале. Упитавши мајку породице Амасу Дуваџија одакле да крену она је одговорила: „Кољите све редом, осим првих комшија“. Тако је и било.

Према ријечима свједока, те ноћи је била велика олуја са вјетром карактеристична за ове предјеле подно планине Романије. У крвавом злочиначком пиру убијено је на најсвирепији начин 180 људи од чега 40 дјеце до 14 година међу којима је било и беба од 1 и 2 године.

Модус операнди који су усташе користиле приликом извшења овог злочина огледа се у примјени најсвирепијих метода убијања употребом хладног оружја, у прилог овој тврдњи иде и чињеница да је међу злочинцима био и познати кољач Зилфо Дураковић звани Купус из Рогатице познат по одсјецању људских глава.

Да би се што боље разумјела размјера и систематичност злочина геноцида најбоље говори податак да страдале у Јеловцима није имао ко да сахрани па су то учиниле комшије из сусједних села, а на Раковцу је од 70 чланова породице Савић, кобну ноћ преживјело њих само 17, села су комплетно спаљена, а остале су само једна кућа и једна штала. У оба села успјели су преживјети само они који се у моменту злочина нису задесили код својих домова.

Интересантна је и чињеница да су усташке власти у данима након крвавих злочина које су починили њихови припадници ширили пропаганду како су у селима Јеловци и Раковац мучки нападнуте њихове јединице, те да су они јуначки одбили напад вишеструко бројнијег непријатеља.

Жртве су ту да свједоче и да нас опомињу на страхоте и мрачне пориве појединих људи, али и да нас подсјећају на то да нисмо сви на овим просторима били и нећемо бити фашисти. Само катарза и суочавање са истином и правдом довешће нас до стадијума да се више никада и нигдје не десе такви злочини против било којег човјека и народа на планети.

Овом приликом желим се захвалити баки Роси Живковић, у то вријеме  деветогодишњакињи, која је са мном подијелила све оно што је видјела и чула од преживјелих. Такође, захваљујем се и господину Влатку Савићу, сину једног од преживјелих мјештана села Раковац. 

Пише: Владимир Вучковић, магистар криминологије