Метохија је засигурно један од најљепших предијела у Србији, позната и по чистим и бистрим водама. Када упекне сунце, прије него што се спусти свјеж ваздух са планина у њеној таласастој равнини зна да буде спарно и врело, као и у свакој котлини. Баш такав је био и тај 13. август 2003. године, када се група дјеце из Гораждевца упутила ка Пећкој Бистрици, не би ли се расхладили и макер на кратко осјетили дјечију безбрижност и опуштеност, јер су годинама живјели без слободе у албанском окружењу. Нису ни слутили шта их чека, а иако су веома рано осјетили мржњу, ни у најгорим сновима нису могли да замисле да неко може да пуца на дјецу из чиста мира.

У нападу је најтеже био рањен Богдан Букумирић, који је тада имао само 15 година. Сјећа се да је питао оца да га пусти да иде на ријеку, те да му он прво није дозволио јер је вода била хладна, али је убрзо попустио и дјечак је отрчао на ријеку, гдје је било доста дјеце и одраслих.

Богданова прича

– Иако су деца на Косову и Метохији прерано сазревала и одрастала, овај догађај је био нешто што нам је животе променило скроз и избацило нас из колосека. С ове временске дистанце, на читав догађај гледам другачије, а тада као дете нисам био свестан тога шта се уствари десило и колико је све то страшно. И после толико година, бол је иста, бол за Пантом и за Иваном, а највише ме боли неправда што злочинци, монструми, зликовци нису кажњени, него ли што ме боле моје ране и ожиљци. Године пролазе, али не и бол – почиње причу Богдан.

Каже да сваким даном, читавих 17 година, чека позив да чује вијест да су монструми приведени правди, али таквог позива још нема.

Вода је била толико хладна, као што га је отац упозорио, да је убрзо изашао и пришао ватри коју су његови другари заложили да пеку кукуруз. У том тренутку почела је пуцњава из оближње шуме.

– Три метка су ме погодила у леви бок и одбацила ме у страну. Тај део шуме из којег су монструми пуцали знам, нагло сам се окренуо, још два метка су ме погодила у груди и стомак. Више нисам могао да стојим на ногама и док сам падао, метак ме је погодио и са десне стране главе, а осми метак ми је окрзнуо леву ногу. Покушао сам да устанем, чуо кукњаву, плач, врисак, и даље нисам био свестан шта се дешава – враћа Богдан сјећања на тај дан.

Тешко рањеног Богдана су прво пребацили у италијанску базу КФОР-а да му пруже прву помоћ, али док су чекали да дођу њихови доктори, пребачен је у сеоску амбуланту.

– Двојица комшија Милован Павловић и Рајко Јанџиковић, као и мој брат су кренули у базу КФОР – а у Пећ, онда нам је стао ауто код пијаце, Албанци су тамо видели српске таблице и насрнули на нас, ударали нас, комшија је покушавао да ме заштити. Био сам у свесном стању тада. Наишле су две патроле КФОР – а и та група се разбежала. Тада сам пао у кому. Причали су ми да сам онда пребачен у пећку болницу, лежао сам кревет до кревета са оцем погинулог Панте, држао нас је обојицу за руке. После три сата убеђивања докторке да ме пребаце у болницу у Косовску Митровицу, КФОР је коначно обезбедио хеликоптер, а ја и другар Марко смо били у њему.

Хеликоптер је ишао ка Призрену, Марко је остављен у њемачкој бази КФОР – а, а ја сам пребачен у јужни део Косовске Митровице у француску болницу. У међувремену доктор Милена Цветковић, анестезиолог из Митровице, без пратње, на своју одговорност храбро долази у јужни део града да надгледа операцију моје слезине која је морала да се уклони јер је кроз њу прошао метак. Питала је шта ми је са главом, они су звали неког неурохирурга, али она се успаничила и инсистирала да ме пребаце даље у Београд, на ВМА. Тада није смела да се уради операција, јер сам имао премало крви у организму. Рекли су ми да су ми давали само четири одсто шансе да преживим. Сутрадан сам имао две операције. На Преображење Господње почео сам да се будим из коме, нисам знао шта се дешава – прича Богдан.

За шест мјесеци у болници, Богдан је имао шест тешких операција, четири на глави и двије на стомаку. За смрт другара сазнао је из медија.

– Много ми је било тешко када сам то прочитао, када сам сазнао да су погинули, а да су други рањени. Моја судбина је била неизвесна, такође, иако сам преживео. У Гораждевац сам стигао у марту 2004. године и да нико не зна, отишао сам до места где смо се купали и где се све догодило. Прво сам се заплакао, веома ми је било тешко иако је прошло осам месеци. Сваке секунде и минуте, 17 година, то је ту у мени. Жеље за осветом нема, осим жеље за правдом. Правду заслужују породице погинулих и рањених, јер смо сви ми жртве. Наставио сам школовање и наставио да идем на контроле – прича Богдан.

Богдан због честих контрола и прегледа живи у Београду, ожењен је и отац двије дјевојчице. Метохији се често враћа у мислима, како шета на обали Бистрице.

Летње слике са Бистрице памте се по лошем, а зимске су лепе. Девојчицама причам о Метохији и идемо често тамо. Силом прилика је, додаје, у Београду сам.

Ћутање је исто злочин

– Моја будућност је тада прекинута, сањао сам сан као дечак да живим слободно и безбрижно, да нема рата. Моји планови су били да завршим школу и да се остварим као родитељ. Међутим, моју младост, најбоље године, одузели су ми монструми. Ћутање је исто злочин – поручује Богдан свим надлежним институцијама и појединцима у случају расвјетљавања овог злочина.