Андреј Николаидис, писац и аналитичар регионалних политичких збивања, недавно је, не без разлога, рекао да Милорад Додик “Сарајеву држи предавање о политици” и закључио да “Додик тријумфује”! Николаидис гледа са стране и можда боље види и разумије сву сложеност наше кризе и улоге Додика. Као што кибицери понекад боље виде потезе у шаховским надметањима. Али…

У најмању руку, преурањено је говорити о Додиковом политичком тријумфу! У чему је Додик тријумфовао? Донио је одлуку да не признаје нешто што сви признају. Бар за сада. А шта је створио, или добио? По свему судећи, ништа! Успостављање фактичког стања, које би једног дана могло бити признато, остало је на нивоу хипотетичке замисли, или неподобног покушаја, што би рекли правници. Нико није напустио ни СИПУ, ни правосудне институције на нивоу БиХ. Овлаштени службеници МУП-а Републике Српске долазе да свједоче пред Судом БиХ. Осумњичени и оптужени се одазивају позивима суда, а СИПА несметано обавља своје послове у Републици Српској.

Додик постаје јунак нашег доба на привиду моћи! Излази из БиХ и у њу се враћа на мистериозан начин. Указује се у Израелу, Будимпешти и Москви, по позиву и каквим-таквим предсједничким почастима. Из Републике Српске прогони европске министрице које му се не допадају. Пријети тужиоцима распуштањем и оснивањем нових институција, способних да бране Републику Српску, а свима који не напусте државне правосудне институције пријети конфискацијом имовине. То није политичка моћ. То је обични авантуризам који засјењује политичку мудрост.

Да Додик разумије шта су политичке идеје и на који начин се спроводе у живот, давно би окупио српску политичку и правну памет и дао јој задатак да сачини “бијелу књигу” имплементације Дејтонског споразума, са свим контроверзама које угрожавају њен дејтонски статус, онако како их он види, па да се са правном и политичком аргументацијом изађе у свијет и за своје идеје придобију међународне политике. Био би то велики корак политичке мудрости и политичког поштовања, вриједан пажње. То би било од помоћи и њему и његовим политичким партнерима, као и грађанима, да разумију политичке проблеме и политичке праксе. Умјесто политичке мудрости, Додик се дохватио ината својственог клинцима који, незадовољни резултатом своје екипе, прекидају утакмицу, зграбе своју лопту и напуштају терен.

Све што је Милорад Додик урадио након што је неправоснажно осуђен у једном беспотребном политичком процесу, није имало политичку тежини.

 У политичком смислу, то је велико ништа. Одавно се зна да политичка продукција ничега представља крај политике и тријимф кризе! Изгледа да је Милораду Додику било понестало политичког стрпљења, толико неопходног за доношења одлука у кризном времену. Тешко је његове посљедње одлуке разумјети. То је унијело менталну пометњу и код грађана, али и код његових политичких присталица. У глобалном метежу, људима треба сигурност, вјера и нада. А Додик им је понудио све што они не желе.

Има Милорад Додик људских и политичких врлина, за које знају његови политички партнери. На несрећу, те добре стране личности никако да надвладају његове лоше карактерне особине и постану вриједност по којој ће се памтити. Додикову политичку путању прати проклетство политичког ината, бахатости и простаклука.

Одлука да удари на уставни поредак БиХ због једне погрешне одлуке високог представника и злоупотребе правосуђа посљедица је опасног и необузданог осветничког нагона. То није ни храброст ни политичка мудрост. Због тога има претјеривања у тези да Милорад Додик политички тријумфује. Могло би се рећи да тријумфује у свему другом, али у политичкој мудрости – никако! Његов “тријумф” могла би бити дуготрајна и тешка изолација Републике Српске и њено економско и демографско осиромашење.

Додикова политичка страст противи се здравом разуму. Из необуздане страсти произвео је толико непријатеља да ће Срби бити на лошем гласу гдје год да су. Чак би и његови пријатељи могли имати штете од његових непромишљених одлука.

Привид Додикове политичке величине је социолошки феномен. Чини се да је настајао из погрешних политика његових политичких партнера и њихове безначајности. Што су његови противници били безначајнији, он је био видљивији и јачи. А противници су били мали и безначајни због одсуства озбиљне политике која би се могла спроводити на принципма равноправности, политичког поштења и културног дијалога. Најлошија је, и готово трагикомична, била политика Бошњака. Сва њена суштина сводила се на пројекат “унитарна БиХ” и снисходљивост према међународним политичким мешетарима. Амбасаде и високи представници били су мјесто гдје су нови политички вазали долазили са молбама и одлазили са обећањима. За то вријеме Додик се довијао по мјери властите памети како да се супротстави политици напада и константног оспоравања. И често претјеривао, дајући аргументе политичким противницима. Када је јавно упозоравао да је оваква БиХ “немогућа држава” и да не може успјети, видјели су у њему демона и рушитеља Дејтонског споразума.

Додик је сам срушио свој “тријумфализам”. Огласио се ових дана на Инстаграму позивом на дијалог и могућношћу суспендовања на одређено вријеме спорних закона које је донијела Народна скупштина. То потврђује тезу да он није припремао политичку кризу са циљем да напусту БиХ. Могао би се овај коперникански обрт Милорада Додика назвати тријумфом политичког разума.

Ако буде мудрости на страни Додикових политичких партнера и противника, био би то трачак неопходног оптимизма.