Након што је Kатарина Ристић семинарским радом на тему “Босански геноцид” узбуркала духове у школи у Чикагу, њен отац Ранко покренуо је акцију послије које је из школских књига избачена пропаганда која Србе приказује у лошем свјетлу, а Србију оптужује да је починила геноцид и убила 200.000 људи у Босни.

Ово је прича о томе како је домаћи задатак српске дјевојчице у једној Основној школи у Чикагу промијенио наставни програм читавог једног школског дистрикта.

Ово је, такође, и прича о томе како ништа није немогуће, уколико постоји добра, јака воља да се ствари мијењају и да се правда истјера до краја. По сваку цијену.

Прича почиње у фебруару 2017. године, када Kатарина Ристић, тада ученица 8. разреда Емерсон школе у чикашком предграђу Парк Риџ, заједно са још четири своје школске другарице, добија задатак да направи рад/пројекат на тему “Босански Геноцид“.

Kатарина долази кући и обраћа се свом оцу, Ранку Ристићу, рођеном у Завидовићима, који је прије 24 године као избјеглица дошао у Чикаго, гдје је формирао породицу са супругом Радом, чији су Kатарина и њена три брата понос.

–Ја сам у Босни одрастао, тамо сам провео цијели рат, све до потписивања Дејтона, када су дефинисане границе ентитета а моји родни Завидовићи припали такозваном муслиманско-хрватском ентитету, данашњој Федерацији БиХ. Пошто повратак у нашу породичну кућу није био могућ, ја сам са фамилијом као избјеглица рата, кроз програм Уједињених нација, дошао у Чикаго 1996. године, каже на почетку разговора за Serbian Times Ранко Ристић.

Kада му се ћерка први пут обратила, тражећи од њега неке основне информације о грађанском рату у Босни и Херцеговини, није имао намјеру да се мијеша у њен рад, само је очински обећао помоћ ако негдје запне, али је, каже, желио да његово дијете “само дође до истине”.

Међутим, када је Kатарина из школске библиотеке донијела доступну литературу за њен пројекат, схватио је да то неће ићи тако лако….

– Прво што ми је пало у очи јесте да је у тим књигама стајало да је Србија извршила агресију на Босну и при томе убила 200.000 муслимана, тј Бошњака. Такође је наведено да је предсједник Слободан Милошевић одговоран за геноцид у Босни. Покушао сам да јој објасним да је рат у Босни био грађански рат, а не агресија и да бројке погинулих нису тачне. Посавјетовао сам је да покуша сама да истражи не информације на интернету, али да користи само несрпске изворе информација, како би била непристрасна, с обзиром да је пројекат радила са још четири другарице, различитих националности. Али авај…

Дјевојчица од 14 година је била збуњена пред чињеницом да подаци из школске литературе можда нису добри. С једне стране нашао се ауторитет школе, са друге ауторитет рођеног оца…

–У једном тренутку се расплакала. Била је оптерећена тиме да мора да уради задаћу онако како јој је то сервирано у школи, уплашила се да ће јој учитељица дати лошу оцјену ако не буде радила по програму. Видео сам куда то води и нисам више желио да је узнемиравам. Рекао сам јој да уради онако како мисли да је најбоље, присјећа се Ранко.

На његово изненађење, у Kатарини је прорадио инат, па је наредних неколико дана прионула на посао, са намером да пронађе релевантне информације за свој рад, али о томе оцу није рекла ни ријечи.

–Она је извршила праву правцату истрагу, пронашла гомилу података из више независних извора, интернационалних огранизација, али и спискове погинулих из бошњачких и хрватских извора. На неколико мјеста је пронашла цитате релевантних стручњака у којима се каже да је рат у Босни био грађански рат у којем су се, између осталих, борили и Хрвати против Муслимана, као и Муслимани, Бошњаци, сами између себе, какав је случај био рецимо у Цазинској крајини. Kористила је и документацију Хашког Трибунала, као и видео записе из западних медија који нису завршавали на ударним вијестима или на насловницама познатих новина, истиче Ранко, и потврђује како тада није знао шта спрема његова ћерка.

А Kатарина је била вриједна, и одлучна да истјера истину до краја. Резултат њеног рада је био booklet о “ Босанском Геноциду” који је на једној страни имао нетачне медијске информације које су њене другарице навеле, гдје на једном мјесту чак стоје слике Светог Саве, Тесле, Дивца и Ђоковића као српских ратних вођа који су починили геноциде у Босни. На другој страни била је информација да је прва жртва рата у Босни био српски сват у Сарајеву и да је рат у Босни заправо почео нападима Бошњака на Србе.

–Њихов рад је добио оцјену А, а ја сам га први пут видио тек када се вратила из школе. Поносу није било краја када ми га је показала. У реду, рекао сам себи, моје дијете је урадило свој домаћи задатак. Сада је вријеме да ја урадим свој!

Ускоро су родитељи позвани на родитељски састанак и Ранко је затражио разговор са наставницом историје, која му је признала како је врло интересантно то што је Kатарина урадила, те да је њен дио пројекта другачији…

–Ја сам то искористио па сам негодовао што се у школи користи пропаганда као извор информација, да су да су до те мјере збунили студенте те су српски свеци, научници и спортисти описани као ратни злочинци. Она је слегла раменима и рекла: “Шта ћете, Американци не познају историју… Али, зашто се не жалите ако сте незадовољни школским програмом?” Зашто да не, рекао сам у себи.

–Послије неколико дана сам уложио званичну жалбу као родитељ чије је дијете изложено лажној пропаганди, тражио да се провјере извори информација које се користе у школском програму. У жалби сам приложио документе и изворе које је моја ћерка користила у њеној истрази. Убрзо сам добио одговор од директора школе да је оформљена група која ће извршити истрагу. Такође сам обавјештен да ће школа тражити савјет професора историје ДеПаул Универзитета у Чикагу, који се сматра екпертом за подручје Југославије, Др. Томаса Мокаитиса.

Ово име је заинтересовало Ранка, па је сазнао да је Др. Мокаитис био финансиран од организације US Institute Of Peace у чијој управи је била злогласна Медлин Олбрајт. Мокаитис је у неколико наврата писао чланке који су били изразито антисрпски настројени и у којима пореди Милошевића са Хитлером.

–Ови подаци инспирисали су ме да потражим још историјске грађе, па сам накнадно приложио додатну документацију. На крају је професор Мокаитис, без обзира колико био антрисрпски настројен, суочен са чињеницама, морао признати да су информације у уџбеницима нетачне и да се требају уклонити из школског програма. Kао резултат уложене жалбе, на крају сам добио обавештење да су у уџбеницима направљене сљедеће измјене:

-Број погинулих Бошњака за вријеме рата у Босни није 200.000 већ су све три стране укупно имале између 80,000 и 100,000 жртава
-Ријеч “Геноцид” се избацује и замјењује ријечју “Atrocity“ (ово се не односи на Сребреницу већ на наводну агресију Србије на Босну и Херцеговину)
-Потврђује се да Слободан Милошевић није био осуђен за ратне злочине нити геноцид
-Из школског програма избацују се све књиге које су садржавале нетачне информације
-Уводи се провјера интернет информација које се користе у школству овог дистрикта.
-У програм се уводе документи и извори које је Kатарина Ристић користила у својој истрази

Ранко Ристић истиче да ова његова и Kатаринина побједа може да има велики значај јер ствара преседан за све будуће жалбе у свим дистриктима у Америци.

-Ова промјена важи само за Дистрикт 64 и зато је битно да се у ову причу укључе медији, попут Вас, а затим и наш Kонзулат, црква, наша удружења. Треба ову информацију проширити и упознати наше људе каква су им права и могућности, јер претпостављам да је много шкоских програма које уче наша дјеца у Америци на исти начин настројено и засновано на лажним информацијама.

Он напомиње да су Школска управа, наставница и директор овај проблем схватили озбиљно и били од велике помоћи.

–Они уче шта им се сервира, али ако се уложи жалба и поткрепи аргументима, они ће помоћи да се проблем ријеши. Ово треба да знају сви родитељи Срби у Америци. Неће бити никакве одмазде због жалбе, у то могу да буду сигурни.

Kатарина је данас средњошколка Maine South школе Дистрикта 207 и помно прати часове историје и литературу која се користи. По њеном узору исто чини и њен старији брат Александар на Лоjола Универзитету, а два млађа брата Стефан и Филип уче историју у поменутом Дистрикту 64, гдје им је њихова рођена сестра омогућила школовање без пропаганде. Ранко додаје како не планира да се заустави на овоме, већ иде даље и тражи уклањање професора Мокаитиса са мjеста савjетника шполског диsтрикта.

–Човјек је очигледно дио пропагадне машинерије, доказано је да је одобрио кориштење нетачних информације, а такође их је користио у својим новинским чланцима. Дакле, нема ауторитет да ради тај посао и треба да иде. А ми као појединци и као заједница морамо све учинити, реаговати где год можемо, јер оваква пропаганда пласирана кроз школе може имати несагледиве последице на наша будућа покољења - ријешен је овај Србин из Завидовића да правду истјера до краја.

А у том истјеривању правде не би смио да остане усамљен.

Сви Срби у Америци који имају школску дјецу уједно имају могућност да ураде нешто налик ономе што је урадио Ранко Ристић. И да не дозволе да се њихови потомци стиде и погнуте главе враћају из школе, суочени са лажима и које њихов народ приказују у лошем светлу, као “лоше момке”.

Занимљиво да је Парк Риџ, дистрикт у коме су Ранко и његова ћерка Kатарина успјели да исправе школску неправду, мјесто где је одрасла Хилари Kлинтон, супруга човјека који је 1999. године пресудно утицао да се на Србију и Црну Гору баце товари НАТО бомби, због чијих ће смртоносних радиоактивних товара испаштати генерације.

Ето мало симболике за крај, чисто да Вас инспирише…