Записи Владислава Скарића откривају кључну улогу Срба у историји Сарајева

15.11.2023. 14:44
2
ИЗВОР: glassrpske.com

Угледни научник, историчар, дописни члан Српске краљевске академије Владислав Скарић рођен је у граду на Миљацки 1869, још у вријеме османске управе у Босни и Херцеговини, кад у Сарајево дође везир Сафет-паша, а у Стамболу столоваше султан Абдул Азиз.

Кућа његовог оца Косте, у то вријеме једна од најлуксузнијих кућа у граду Сарајеву, налазила се недалеко од данашњег хотела “Европа”. Данас се у њој, на адреси Симе Милутиновића Сарајлије број 7, налази Музеј књижевности и позоришне умјетности. Његова породица једна је од старијих у српској чаршији, гдје се настанио још његов чукунђед Ристо (Христо). Његов отац Коста био је богат и угледан трговац, са разгранатим пословним везама, а и мајка му бјеше из врло познате породице Хаџивуковића.

Мали Владислав је похађао основну школу при Сарајевској српској црквеној општини код онда врло угледних учитеља Стева Сарајчића и Филипа Шпадијера. Занимљивост је да је, поред осталих предмета, учио италијански језик који бијаше врло важан због трговине са Далмацијом, односно Млецима. Потом прелази у Српску реалку, а послије ње и у Државну гимназију аустроугарске управе. Као младић, одгојен у родољубивом националном духу, неком приликом јавно је направио примједбу на антисрпске садржаје у уџбеницима, што је било довољно да буде искључен из школе. Како је његов отац одржавао блиске односе са виђенијим војвођанским Србима, Владислав ће школовање наставити и матурирати 1890. у Сремским Карловцима, у најстаријој српској гимназији. Стоји податак да је заједно са још неким ђацима из Босне формирао тајно ђачко друштво које се бавило књижевношћу, политиком и прилично нагињало радикализму. Припадници те групе носили су црне шешире широког обода и свуда манифестовали своје слободоумље. Владислав већ тада под псеудонимом објављује политичке чланке и фељтоне у Милетићевој радикалској “Застави”.

Разум и марљивост

Ускоро уписује студије историје и географије у Грацу, гдје се прикључује већ постојећем патриотском друштву студената “Србадија”, које је организовало књижевна и политичка предавања. Унутар друштва постојала је либерална и радикална струја, која је често знала водити озбиљне дебате на тему српске политике и ослобађања од туђинске власти. Он још из Граца сарађује са разним домаћим новинама и часописима. Радикалско “Дело” из Београда доноси његове текстове под насловом “Писма из Босне”, у којима објашњава овдашње политичке прилике и разобличава притворну и лицемјерну аустроугарску политику према српским поданицима.

Одмах по окончању студија у Грацу, Скарић 12. октобра 1895. почиње службу суплента на тек основаној Бањалучкој реалци, када су само он и професор Тартаља били потпуно квалификовани за држање наставе. Но, због кадровске потребе већ сљедеће године прима катедру професора у Сарајевској гимназији (прва). Ту ће остати наредних седам година, када га видимо и као једног од оснивача “Просвјете”. Ускоро је поново био враћен за професора у Бањалуку.

Владислав је рационалан и марљив, далеко од лакомисленог хедонизма и духовне љености, какву имају многи из богатијих породица. Већ тада он је озбиљно посвећен научном раду, са посебним занимањем за османски период. Зато се поред познавања италијанског (латинског) и њемачког језика убрзано и успјешно баца на учење турског, посебно финансијског писма “сијакте”.

Ко хоће да ради не фали му посла

Но, Гаврилови пуцњи у Сарајеву покренуше спиралу насиља, многи једва дочекаше не само да се крене на мрску Србију, већ и да започну одавно жељени погром овдашњих Срба, посебно оних угледних. Скарић је одмах ухапшен под оптужбом да врши шпијунажу у корист Србије. У ту сврху полицији су послужиле карте које је израдио и литографисао за потребе своје студије о миграцијама становништва. Ускоро потом са хиљадама невиних Срба интерниран је у Арадски логор, у којем ће због нељудских услова боравка здравље изгубити већина тих невољника, а преко 4.300 тамо ће оставити и кости.

У првим данима послије ослобођења 1918. врло је активан члан Народног вијећа у Сарајеву, које је било привремени орган власти при формирању Краљевине СХС. Но, између политике и професије он бира ово друго и враћа се професорској катедри, али држава има други план па је убрзо 1919. именован за кустоса Земаљског музеја у Сарајеву.

Ту његови научни квалитети добијају пуни замах и наредне двије деценије су вријеме његове пуне научне афирмације и обимног стваралаштва. Посвећено ради на више пројеката истовремено, а његово широко образовање му дозвољава да са једнаким успјехом обрађује разне епохе и периоде од праисторије до аустроугарске окупације. Сматра се пиониром увођења стручног приступа у тада неуређену историју ових простора. Низале су се године исцрпног минуциозног рада: гдјекад би, рецимо, данима претурао по дубровачком архиву, а одмах потом би откопавао остатке старохришћанске цркве у Хомољу, затим студирао стара властелинска гробља или турске дефтере.

Ауторство

Професор Скарић је био дугогодишњи сарадник разних часописа и новинских издања. Његове врло запажене радове и друге текстове објављивали су: “Дело”, “Босанска вила”, “Бранково коло”, “Развитак”, “Преглед”, “Сарајевски лист”, “Народно јединство”, “Југословенска њива”, “Нова Европа”, “Гласник Земаљског музеја”, “Гласник Географског друштва”, “Српски књижевни гласник”, бановински “Алманах”, Кочићева “Отаџбина”, “Српска ријеч”, разни календари, споменице културних и националних друштава и још мноштво текстова расијано је по разним  дневним новинама и многим другим повременим часописима.

Проучавао је, између осталог, историју Херцеговине, поријекло православног становништва у сјеверозападној Босни, смрт краља Вукашина, печат патријарха Арсенија, 4. церемонијал византијског двора, писао о Змијању, манастиру Бањи и Завали, обрађивао старе надгробне споменике, саставио попис босанских спахија, обрадио рударство средњовјековне Босне и Србије итд.

Ко хоће радити не фали му посла, па Скарићу 1921. повјеравају и уредничку функцију “Гласника Земаљског музеја”, који ће уређивати 15 година, а у њему је објављивао пуних 35 година. Он је члан главног руководног тијела музеја од 1922. до 1926. године, када ће бити постављен на тек установљену функцију директора те установе, на којој ће остати наредних 10 година, све до пензионисања 1936.

Централно мјесто његове научне знатижеље била је дуга и бурна прошлост сарајевских Срба, њихова Стара црква, поријекло, обичаји, културни и привредни живот и друго, гдје се издвајају књиге “Српски православни народ и црква у Сарајеву у 17. и 18. вијеку” (Сарајево, 1928), “Сарајево и његова околина од најстаријих времена до аустроугарске окупације” (Сарајево, 1937), “Изабрана дјела од 1 до 3” и низ других вриједних радова са том тематиком. Уређивао је и Музеј старе сарајевске цркве и помагао својим знањем и залагањем разне културне активности.

Скарић, као човјек изузетне интелектуалне честитости, одмјерен и по природи благе нарави гледао је да својим јавним иступима не даје додатни импулс честим међуетничким,  друштвеним и политичким напетостима, већ се напротив, у складу са патријархалним васпитањем старих српских породица, увијек залагао за толерантан суживот на бази пуног поштовања другог и другачијег.

Њему припада немјерљиво велика заслуга што ми данас имамо јасну слику о животу сарајевске српске чаршије, употпуњену обиљем драгоцјених факата које је он први изнио на свјетлост дана и понудио широкој публици. Те културно-историјске чињенице пажљиво је бирао и са достојанством потврђеног научног ауторитета презентовао као научно необориве ставове,  којима се лако долази до одговора на питање чија је ово земља?

Нажалост, знатан број данашњих сарајевских Срба још увијек не зна какав су значај и улогу имали њихови преци у животу града Сарајева и Босне и Херцеговине. Томе је главни кривац један историјски дисконтинуитет у изучавању националне историје, која је због идеолошких разлога била потпуно протјерана из образовног система и јавног живота током подужег периода комунистичке власти (а и послије Тита - Тито). Из истих разлога уништено је и српско грађанско друштво, као окосница и носилац националне свијести. Због свега тога данас се недовољно зна да су Срби из Босне и Херцеговине, а посебно они из Сарајева, били стварна друштвена елита која је у периоду од 18. до 20. вијека снажно утицала на преображај свих сфера живота тадашњег заосталог османског друштва. Скарићева, као и дјела других српских историчара старије генерације, неисцрпан су извор информација које то непобитно потврђују, а на сву срећу појавила се и генерација савремених научника која се бави управо овом материјом.

“Хисторија” и хистерија

У вријеме “калајисања Босне”, тј. наметања политике министра Бењамина Калаја, која је за циљ имала стварања босанске нације и језика, негирајући етнички идентитет Срба и Хрвата, професор Скарић је у својим радовима подастирао непобитне чињенице, које су саме по себи негирале један такав пројекат, нудећи низ писаних докумената у којима су други православне житеље Босне, а и они сами себе, називали Србима, као неодвојивим дијелом укупног српског корпуса “нашего језика србословеснаго”. И сами Турци су их звали “срб-милет”, што ће рећи српски народ, а кад би хтјели именовати своје православне поданике говорили би “срб ве рум - милет”, што је значило српски и грчки народ.

Гробље на Царини

Скарићи су поријеклом од Гацка, из села Лазарић, гдје су се презивали Пајовићи. Један њихов предак је био и кнез у селу, међутим, због неког трвења са Турцима он мораде негдје око 1770. са породицом прећи у Сарајево. На старом гробљу на Царини сахрањен је 1797. Христо Скаро Пајовић, гдје се налазио и гроб његовог сина Јована, умрлог 5. фебруара 1837. Иначе, старо сарајевско српско гробље на Царини (Маријин Двор) је “закопано” много прије доласка Турака, на локалитету званом Васиљева башча и прије ексхумације се налазило управо гдје се данас налазе објекти заједничких органа БиХ и оно је, такође, било предмет исцрпног проучавања професора Скарића.

За дивно чудо, неки бошњачки политичари још и данас се држе појединих елемената тог пропалог Калајевог концепта. То се невјешто увија у грађанску обланду, све са циљем остваривања политичке мајоризације, односно институционалне доминације Бошњака над друга два народа, за шта је први услов потпуна централизација државе. Поред тога, у Босни се и данас (подржан са вана) његује један поглед на прошлост, који је синтеза комунистичке и аустроугарске антисрпске пропаганде, по којој су Срби дежурни и једини кривци за све “недаће Босне”. Та се “хисторија” често испољава као политикантска хистерија и треба је разобличити и одбацити снагом непобитних историјских факата, за које се између осталих у значајној мјери постарао професор Скарић.

Односи између прошлости и садашњости су у тијесној корелацији па се може рећи да се кроз призму прошлости врши пројекција одређених процеса у будућности. Иво Андрић каже: “Само неуки и неразумни људи могу да сматрају да је прошлост мртва и непролазним зидом заувек одвојена од садашњице... Све што је човек некад мислио, осећао и радио нераскидиво је уткано у оно што ми данас мислимо, осећамо и радимо.” Због свега реченог Скарић је незамјењив и увијек актуелан и код њега се крије карика која недостаје за нашу везу са прошлошћу, односно са својим духовним бићем и традицијом, што ће нас довести до пуног схватања гдје је наш народ данас и који га изазови чекају у будућности. 

Скарић је написао 87 радова из области чисто историјске науке, објављиваних као засебне књиге, прилози, сепарати и слично у разним стручним часописима, али и десетине других написа из области историјског, политичког и социјално-просвјетног рада, које је доносила тадашња штампа. До дубоке старости остао је духовно свјеж, радећи и по 10 и више сати дневно. Ако кажу да је историја учитељица живота, онда је он био њен одани каваљер и упорни пратилац.

За своје огромно прегалаштво и обимно научно дјело Владислав Скарић је у Краљевини Југославији 1924. године одликован Орденом светог Саве, пет година касније и високим Орденом белог орла, а фебруара 1935. биран је за дописног члана Српске краљевске академије.

Ратне 1943, прије равно 80 година, у Сарајеву је 6. августа у 75. години преминуо и тихо, без јавности испраћен на вјечни починак Владислав Скарић, неуморни стваралац, човјек који је до краја живота вјерно и вриједно служио своме народу и науци.

 

Аутор: Драган Мијовић

Коментари 2
  • Generic placeholder image
    Romaninac 42 15.11.2023. 18:21
    Dobar, kvalitetan i poučan tekst. Srbi su od Sarajeva napravili grad.
  • Generic placeholder image
    Pero 15.11.2023. 17:15
    Prelijep tekst.
Повезане вијести
Жана Меркус, Холанђанка која је Србима дала све: Херцеговачка Јованка Орлеанка Жана Меркус, Холанђанка која је Србима дала све: Херцеговачка Јованка Орлеанка
Најбоље ратне фотографије су антиратне (фотографије) Најбоље ратне фотографије су антиратне (фотографије)
Колико је странаца узело држављанство БиХ Колико је странаца узело држављанство БиХ
Најчитаније
  • Обиљежена крсна слава и 34 годинe постојања Српске демократске странке (ФОТО)
    19h 33m
    1
  • Соколац: Од данас редукција воде
    18h 15m
    5
  • Општински одбор СДС Источно Ново Сарајево прославио крсну славу (ФОТО)
    18h 28m
    0
  • Хаос на Зрћу: Туристи претрпјели тешке повреде
    16h 15m
    0
  • Леци са поруком „Не у НАТО“ на више локација у Источном Новом Сарајеву (ФОТО)
    23h 45m
    3