Имам га! Имам га! Повикао је Драган Матић, старији водник прве класе, оператор праћења циљева, у суботу, 27. марта 1999. у 20.40 часова. Његов глас као пуцањ одјекнуо је кабином станице за вођење ракета система ПВО “Нева”, на борбеном положају код Шимановаца.
Енергично је окретао точкић, како би одраз од 3 километара далеког циља довео на средину свјетлећег екрана. Крст “нишана” поклопио се са маркером. Одјекнула је команда потпуковника Золтана Данија: “Циљ уништити!” Ракетни мотор је заурлао. Свега коју секунду касније небо над Сремом, обасјала је свјетлост експлозије, пишу "Новости" о тренутку када је, током НАТО бомбардовања Србије 1999. године, срушен “невидљиви” авион Ф117А.
Ракета коју је на данашњи дан, прије више од двије деценије, испалио Трећи ракетни дивизион 250. Ракетне бригаде ПВО погодила је свој циљ. Те вечери оборен је понос америчког Ратног ваздухопловства-тактички бомбардер Ф-117 А, познатији као “ноћни соко”.
Војска Југославије срушила је мит о невидиљивом “ноћном соколу”
Конструисан је уз помоћ најсавременије стелт технологије, која драстично умањује радарски одраз ове летјелице. Војска Југославије једина је армија на свијету која је оборила овај тип летјелице, срушивши мит о његовој супериорности и невидљивости.
Обарање Ф-117А, четвртог дана бомбардовања Војсци Југославије, а посебно њеним ПВО јединицама које су трпјеле највећи притисак, улило је велику дозу самопоуздања. Овај догађај, за који је свега касније за сат времена сазнао читав свијет, био је снажна инјекција морала грађанима СР Југославије. Свједочанство о драматичној мартовској ноћи у којој је у сремском селу Буђановци завршен лет “невидљивог” авиона оставио је потпуковник Ђорђе Аничић, замјеник команданта Трећег ракетног дивизиона ПВО.
Видео: MMMMMilash
Записи из ратног дневника
На ватрени положај стигао сам око 20:30 – записао је потпуковник Аничић у свом ратном дневнику који је касније под насловом “Смена”, објавио као књигу.
- Ушао сам у кабину поред лансиране рампе и сео на место помоћника руковаца гађања. Ту је био и командант Золтан Дани. Циљева у ваздуху било је на све стране, али на већим даљинама. Одједном сам на радару уочио циљ удаљен 23 километара. Кажем: “Дани, овај иде на нас”! Циљеви су се приближавали на петнаестак километара. Дани је наредио тражење циља, а ја укључење нишанског радара. Тог момента почела је игра мачке и миша…
Више од 10 секунди, сјећа се Аничић, неуспјешно су тражили циљ.
– Угледали смо га на даљини од 14 километара – наставља Аничич: Лепо се видео на показивачима осматричког радара. Точкићи официра вођења шкљоцају, оператори га губе. Таман сам мислио да ни овај покушај неће успети, када је старији водник Драган Матић узвикнуо : “Дај га, Дај га”! Дани је командовао : “Циљ уништити”, прва ракета је кренула, после пет секунди и друга. На екрану видим експлозију прве ракете. “Циљ је уништен”, пишу "Новости".
На обарање “невидљивог” авиона Ф-117А, чуда америчке технологије “потрошено је” свега 23 секунде! У Буђановце је пао у 20 часова и 42 минута. За његовим командама сјео је амерички потпуковник Дејн Зелко. Имао је позивани знак “Вега 31” и припадао је Осмом сквадрону 49. крила америчког ваздухопловства из базе Холман.
Послије удара ракете, Зелко је изгубио контролу над авионом.
– Сећам се да сам морао много да се помучим како бих успео да спустим руке довољно ниско да повучем ручке за катапулирање – касније је Зелко описао овај догађај.
Пилот је спасен и евакуисан у Тузлу, послије вишечасовне спасилачке акције у којој је учествовало готово 20 америчких хеликоптера и авиона.
Судбина је тако удесила да се командант Трећег ракетног дивизиона 250. бригаде ПВО Золтан Дани, сретне са пилотом чији је авион оборио. Сусрет двојице некадашњих непријатеља био је срдачан, а овјековјечен је у документарном филму “Други сусрет”.
Какву то технику имају Срби!?
Према Данијевим ријечима, тог 27. марта 1999. године сви су изненађено гледали вијест о обарању Ф117А и мислили да СРЈ има технику непознату за свијет.
– Имали смо руски систем 125 н Нева, била је то добро одржавана руска технологија с краја шездесетих која је у Југосавију дошла почетком осамдесетих – казао је Дани и додао да је ипак најважније било то што је борбена послуга била максимално обучена.