Милош Ћирковић, заборављени херој из Белог Поља крај Пећи, био је симбол чувеног српског ината. У јуну 1999. године, почело је повлачење наше војске и полиције са Косова и Метохије. Са њима је бјежао и голоруки српски народ који је, по ко зна који пут, био мета арнаутског терора. Тих дана је већину градова на Косову и Метохији испразнило српско живље.

Ова трагична дешавања нису заобишла ни Пећ.

Бело Поље је било насељено већински српским становништвом. Баш из тог разлога они постају мета Арнаута. Доста Срба је било убијено тих дана у Пећи и околини као и у Белом Пољу. Митрополит Амфилохије је уз епископа Артемија, блаженопочившег патријарха Павла и епископа Атанасија Јефтића тих дана обилазио Србе широм Косова и Метохије. Често су угрожени били примани на конак у манастирима који су били под заштитом страних снага (добар дио манастира није ни био под заштитом и па је претворен у гомилу камења).

Обилазећи оно мало Срба који су остали у пећком крају, митрополит Амфилохије дознаје од Италијана да је у Белом Пољу, већ потпуно напуштеном селу, остао један човјек и то у униформи и наоружан. Тај човјек се звао Милош Ћирковић. Тада је имао 38 година и прије рата је био шумар, а у рату водич српских специјалаца, који је у својој јединици био злата вриједан јер је познавао сваки крш и грм у пећком крају. Амфилохије одлучује да пошаље свештеника Радомира Никчевића да види ко је тај човјек и да га наговори да пређе у Патријаршију на сигурно.

Отац Радомир затиче Милоша наоружаног и у војничкој униформи. Иако га је наговорао да се извуче из Белог Поља, отац Радомир је схватио да пред њим стоји једини преостали српски војник на Косову и Метохији, који је био пун националног поноса и пркоса. Када га је посљедњи пут замолио да пође за њим пут Патријаршије добио је готово пријетећи одговор: „Ти ћути, да те не убијем!… Идите, ја остајем!..“

Отац Радомир је при повратку у Патријаршију, пошто није успио да изврши повјерен задатак, испричао Амфилохију сљедеће: „Сва му је кућа изрешетана. Он, забарикадиран у мртвом бетонском углу приземља са гомилом муниције унаоколо. Решен да брани свој кућни праг до смрти. Захваљује на бризи и поздраву, али одлучно одбија да напусти свој дом, одрешито прекидајући свако даље наговарање…"

Потресен одлучношћу усамљеног ратника, отац Радомир га на растанку благосиља на посљедњи подвиг ријечима: „Добар си дио изабрао, Милоше срца обилићевскога! Бог те благословио на добар подвиг, Милоше Ћирковићу".

Идућих неколико дана отац Миљко и Раде Павловић су Милошу сваки дан доносили храну. Сваки пут су видјели све више испаљених чаура и све више мртвих Арнаута пред његовом кућом. Даноноћно су Арнаути јуришали на Милоша, али сваки пут су извлачили дебљи крај. Милош им је сваки пут приређивао изненађење јер стално је мијењао положаје по напуштеном селу. Једне ноћи су му се двојица Шиптара привукла до његовог кревета на којем је спавао, али успио је да се одбрани. Једног је убио, а други је побјегао. Од тада је слабо спавао. Међутим, осмог дана отац Миљко и отац Раде долазе у Бело Поље да донесу храну Милошу. Од Милоша ни трага ни гласа. Његова кућа је спаљена, а испред куће избројано је 12 арнаутских лешева. Пред сеоском школом, нађена су два изгорјела блиндирана возила.

У његовој бомбама, мецима и ватром оштећеној кући нађено је свега неколико ствари. Икона Светог Алимпија Столпника, Милошеве крсне славе, Свето Писмо и доста црквених књига, неке породичне фотографије и гусларску касету о смрти косовског витеза Јована Милачића (полицајац погинуо у Преказама у Дреници).

До дана данашњег не зна се шта се десило са Милошем. Вјерује се да је 20. јуна 1999. године био рањен, савладан и заробљен. Мада, то је претпоставка. Међутим, сигруно је да више није међу живима. Своју главу је скупо наплатио душманима, убио је најмање 18 Арнаута, а вјерује се да је број убијених знатно већи.

Ствари које су пронађене у његовој кући похрањене су у Патријаршијском конаку, а онда их је родбина преузела. Неки су рекли да су Милоша тих дана видјели у Андријевици у Црној Гори, али се та информација показала нетачном. Његова браћа су посвједочила да су га посљедњи пут видјели тог дана када су напуштали Бело Поље.

На наговарање браће да уђе у аутобус и пође са њима, Милош, обучен у војничку униформу и са пушком у руци, рекао им је само: „Ви идите, ја остајем.“

Ето то је била прича о једном човјеку који није могао да напусти дом и трпи неправду (која и данас траје у још већем обиму) која се надвила над српским народом. Међутим, ова прича још није готова јер се још не зна судбина овог јунака. Био је посљедњи Обилић 20. вијека.