Некада су били основни извор прихода, а “златне руке” које су их знале храниле су многа уста. Данас је већина њих или потпуно нестала или за њих зна јако мали број људи.

Прије само стотинак година бити занатлија у Србији је био цијењен и частан извор прихода који је омогућавао тежак, али поштен живот. Занатска производња се реализовала у занатским радњама, а посао су водили мајстори. Они су имали своје помоћнике, калфе и шегрте. Занат се учио годинама.

Ипак, све су то давно прошла времена. Већина ових заната данас је или потпуно ишчезла или за њих зна јако мали број људи, прије свега породица које се њима баве већ генерацијама.

Запловите овим времепловом и подсјетите се неких феноменалних, а заборављених заната старе Србије.

АБАЏИЈА – у дословном преводу са турског “ кројач ођеће од абе”, мајстор-занатлија који од грубог сукна – абе шије одијела – народну ношњу.

БИЧАKЏИЈА – онај који израђује ножеве.

ВУНОВЛАЧАР – занатлија који обрађује вуну, рашчешљава, чини је ваздушастом и спремном за даљу обраду.

ГАЈТАНЏИЈА – ужар и израђивач врпци.

ДЕГИРМЕНЏИЈА – милинар.

ЂУМРУKЏИЈА – “ђумрук” је турски израз који се користио за царину. Назив за особу која је наплаћивала ђумрук је ђумругџија.

ЕKМЕЏИЈА – пекар.

ЗИЛЏИЈА – онај који производи зиле, прдмете од месинга – звона, чираке, кантаре.

ИKОНОПИСАЦ – сликар икона, човјек који се бави иконописом.

ЈОРГАНЏИЈА – занатлија који шије јоргане, душеке и јастуке.

KЛОНФЕР – занатлија који ради са лимовима, прије свега на крововима, олуцима и сличним производима од лима приликом изградње грађевинских објеката.

ЛУЛАЏИЈА – занатлија који израђује луле.

МУТАВЏИЈА/МУТАБЏИЈА – ткач, занатлија који се бавио ткањем сеоских торбица од козје длаке, а у којима се раније носило вино, со, сир, хљеб, погача или ракија кад је сељак одлазио да ради на њиви или дјеца у школу, пише Историјски забавник.

НАKАШ – молер.

ОЏАЧАР – занатлија који води рачуна о оџацима – димничар.

ПУДАР – човјек који чува виноград и бави се пословима који су неопходни да би род грожђа био што бољи и већи – орезивање, прскање, окопавање.

РАБАЏИЈА – човјек који са запрегом, најчешће воловском, бави превозом робе у замјену за надокнаду.

САKАЏИЈА – човјек који разноси воду за пиће по вароши (“сака” је буре или кола са буретом у којима се вода носи).

ТАБАЏИЈА – занатлија који “табањем” тј. ударањем, омекшава вунену тканину насталу ткањем.

УЖАР – човјек који производи ужад, канапе и конопце.

ФИШЕKЛИЈА – трговац барутом (“фишеклија” је и кутијица од дрвета или предмет од коже гдје се држао барут).

ХАЛАЧ – занатлија који се бави гребенањем вуне (обрађивањем прије него што је спремна за употребу).

ЋЕРАМИЏИЈА – занатлија који се бави израдом ћерамиде – цријепа.

ЦИГЛАР – затанлија који се бави израдом цигли.

ЧИБУKЏИЈА – човјек који израђује чибуке – дугачке луле за дуван, често у комплету са украшеном глиненом посудом.

ЏЕВАХИРЏИЈА – занатлија који производи скупоцијени накит, драгуљар, јувелир.

ШЕШИРЏИЈА – занатлија који се бави израдом шешира.