Даринка Степановић-Симић из Неготина имала је само 13 година када је 1912. одлучила да напусти шлолску клупу и придружи се четничким одредима. Украла је очев револвер и кренула у низ ратова који ће је пратити цијели живот.

Њен ратни пут почиње у одреду војводе Косте Војновића, са којим убрзо стиже на подручје Куманова и Скопља. Пролази кроз борбе на Козјаку и код Вучитрна, гдје је први пут рањена у ногу. Током 1913. наставља ратни задатак око Охрида и Дебра, а са само 15 година улази и у велики рат. У наредним годинама учествује у борбама на Убу, Конатици, Рогатици и Вишеграду, заустављајући аустроугарске нападе заједно са Милунком Савић, Маром Петровић и Софијом Јовановић. Трипут рањена, али увијек враћена на положај, постаје једна од најмлађих ратница тог времена.

На Кајмакчалану 1916. упознаје наредника Сердана Симића, и њихов однос се развија брзо упркос ратним околностима. Вјенчавају се у кратком предаху од борби, а Даринка са само 16 година улази у брак очекујући мирнији период. Њихов однос постаје упориште у годинама испуњеним напетошћу и сталним промјенама на ратишту.

Њихово дијете не преживљава крај ратних година, а 1918. Даринка остаје и без супруга. Иако сломљена тим губицима, наставља борбу на Солунском фронту и касније у околини Призрена. У Неготин се враћа 1919. године, без породице, али са чином наредника и одликовања.

Пред избијање Другог свјетског рата 1941. изјављује да човјек у четрдесетој није стар и да би јој било довољно 300 метака да опет стане у ред. После тог тренутка њен траг нестаје. Нема података да ли се поново укључила у рат, нити се зна гдје је завршио њен животни пут. Остала је забиљежена само у ријетким причама — као дијете које је ушло у рат, жена која је изнијела терет епохе и ратница чије име није добило мјесто које заслужује.

Поглед редакције портала Српски Угао

Овакве људе морамо памтити и чувати заувијек. Њихова имена и њихова дјела не смију да нестану из нашег сјећања. Док памтимо њих, чувамо и оно што чини Србију.

Пише: Стефан Богдановић