Професор Богословског факултета Светог Василија Острошког Дарко Ђого поручио је са Светосавске академије у Фочи да је Светосавље пут у коме се учествује не по биолошким датостима, да оно није никада теорија крви и тла већ искуство Христове Крви и Тијела.

Ђого је у светосавској бесједи истакао да је у богатој српској историји Свети Сава један од свега неколико великих личности који су успјели да уједине и у том јединству преображавају животну силу, витализам народа који живи кроз вијекове понекад још сасвим пагански, непреображен и још некрштен.

- Свети Сава је ухристовио сваки наш пут преображаја животног начела српског народа, пут који води ка Хиландару и Студеници, ка Косову и Грачаници - бесједио је Ђого.

Он је навео да два слоја српског бића и идентитета памте Светог Саву и да се он уткао у њих подједнако и нерасплетиво.

- Један ток почиње сам Сава и настављају га /у житијима/ Теодосије и Доментијан и његов брат Стефан Првовјенчани, а други ток започиње опет Сава, а настављају га народни приповједачи и пјевачи, народно памћење које је у њему видјело путеводитеља и доносиоца свјетлости - рекао је Ђого.

Према његовим ријечима, колико је у првом кључу Свети Сава неуморни организатор и надзорник црквеног живота и народног морала, толико је у другом току он исконски жрец једног јединог и истинитог Бога, интуитивни проналазач унутрашњих извора и вода које, праћен вуковима, изгони на површину српске земље.

- У оба тока он је слуга Божји и неуморни путник и оно што му је најтеже измиритељ завађене браће, непрекидни опоменитељ оног непреображеног у човјеку, како би се преобразило и саобразило Христовом лику и своме боголику - навео је Ђого.

Он је напоменуо да Свети Сава није био само византијски каноничар и испосник нагнут над књиге, већ уз све то и трибун, дипломата, економ и путник кроз све српске земље, те да никада није губио органску везу са својим народом и никада није престао да му буде брат, да би му божанским надахнућем био отац.

Свети Сава је, истакао је Ђого, надвремени лик и вјечити идеал не зато што је постојао као модел, као античка фигура савршених пропорција или као платоновски свемудри Сократ, већ зато што се од дана духовног рођења уткао у међубратске размирице, у славе и коледа, у просвету и политику, у бригу да Српчад расту племенитија од својих очева, да Срби уче из сваке распре и недоумице божанску науку праштања, помирења, слоге.

- Народ га је зато смјестио у сваки свој, ма и најмањи посао и недоумицу, као мјеру правичности и честитости, као путоказ како живјети – као мјеру живота. Управо зато што се погружио у то море народног живота светогорац и тиховатељ Сава умио је да псалтирска духовна стања и искушења преточи у лијекове за нашу свакодневицу, да споји оно „помилуј ме, Боже, по великој милости твојој и по обиљу милости твоје очисти безакоње моје…“ са нашим кошевинама, купљевинама, сјелима, кумствима и раскумљивањима, свадбама, крштењима и опијелима - рекао је, између осталог, Ђого у светосавској бесједи.

Светосавску академију, у сали Градског позоришта, организовали су фочански Центар за културу и информисање и локална управа.