Трагедија на Врачару у којој је дјечак Коста К. убио осморо својих школских другара и чувара школе, а седморо ранио, завила је Србију у црно. Цијела земља, али и регион данима се опраштају од настрадалих. Нико није равнодушан на ову незапамћену трагедију.

Једна од њих је и професорица српског језика Верица Ракоњац Павловић, која је написала потресан текст о дјевојчици са Врачара, која је трчећи пред убицом отишла да спаси брата.

Текст о “дјевојчици која умије да воли” из ОШ “Владислав Рибникар” и која је ризиковала свој живот да спасе брата, описала је као апел да се о оваквим стварима више прича и пише. Емотивне ријечи дирнуле су многе, а ми текст преносимо у цјелости.

“Љубав сестре према брату!”

“Кажу да је дечак – убица из добре породице и да је био одличан ђак… Нити је он из добре породице нити је одличан ђак, иако је имао све петице… Добра породица је једино она у којој има љубави између чланова породице и према другим људима, а све остале породице су, нажалост, мање или више лоше и то се одражава на психу сваког детета и не може да се надокнади ни са чим.

Одличан ђак није онај који има све петице, него онај који је разуман, разумнији од друге деце.

На супротној страни од овог детета које никога не воли, (нажалост честа појава код деце и одраслих у данашњем времену отуђености), стоји девојчица која је невероватном прибраношћу успела да се спасе, да побегне из учионице… Задивљена сам њеном храброшћу да се помери с места пред убицом који пуца у свим правцима, а камоли да дотрчи из четврте клупе до врата и да истрчи из учионице…

Та учионица налази се у приземљу, недалеко од излаза из школе… када је већ била толико прибрана и храбра да истрчи из учионице, по логици свакој било би да спашава себе и да трчи према излазу из зграде најкраћим путем… да тражи помоћ на улици или према директоровој и наставничкој канцеларији… Све се то налази у близини кабинета за историју, десно ходником, одмах иза угла…

Али не…. Она није трчала ка излазу из школе до кога би врло брзо стигла… Она је отрчала лево, у супротном правцу, према другом ходнику, према компликованом пролазу са тешким стакленим вратима која је требало отворити и бројним степеницама, на којима је убица могао лако да је стигне да је кренуо за њом… Она је трчала врло дугим празним ходником, који спаја две зграде ове школе… Трчала је у супротном правцу од излаза из школе да би дотрчала до друге зграде у којој се налазе нижи разреди ученика…

А тамо је њен млађи брат. Колика је љубав њу носила да када је истрчала из своје учионице није бежала ка излазу него је трчала право до учионице свог млађег брата… да обавести његову учитељицу да закључа учионицу и да сакрије децу… Та девојчица није поступила онако како би поступила већина људи чији је живот у великој опасности… да спасава себе и истрчи што пре напоље из зграде… Она је отрчала кроз дуге компликоване ходнике и степеништа до друге зграде (што уопште није близу) да спасава свог млађег брата…

То је љубав. То је дете из добре породице која га је научила да воли… Иако је њен живот био у опасности, иако је била у шоку и сведок стравичне трагедије у својој учионици, она је ипак имала свести и снаге да трчи да спасава свог млађег брата, а не само себе .

Причајте деци својој о овој девојчици којој је само љубав дала снагу да побегне и да спасава свог млађег брата, у тренутку када је њен живот био најугроженији.

Сва деца су доживела велику тугу и бол… само примерима племените љубави можемо да лечимо њихове ране… и своје.

Нека спавају у миру мали анђели којих више нема. Спашавајмо децу која су преживела.

Не говорите да је дечак убица био супер ђак, да је био геније, да је из добре куће… Ништа од тога није истина, пише Блиц.

Ова девојчица која је трчала да спасава млађег брата, када је њен живот био најугроженији је за пример, за похвалу, за медаљу, за љубав према другом бићу, за хуманост, племенитост, храброст, која вреди више од сваке оцене и одличног успеха и било каквог успеха у животу и каријери.

Њен текст изазвао је низ емотивних реакција на друштвеним мрежама. Па су поред великог броја похвала, били и коментари да “сестра за брата гине” и да многи нису могли да зауставе сузе.