Шта се заправо десило тог кобног и врелог 15. јуна 1862. године до данас није у потпуности расвјетљено. Постоји више верзија о личностима и узроцима догађаја, али је само исход поуздан и поткрјепљен документима.

Средином 19. вијека односи Србије и Турске били су на граници ратног стања. Иако формално призната као самостална цјелина у оквиру Османског царства, Србија није имала независност и кнез Михаило је, по свом другом доласку на власт 1860. године, као један од главних циљева поставио, дефинитивно ослобађање од турске власти.

Ситуација у градовима у којима су боравили турски војници била је наелектрисана. У Београду су постојале двије полиције - српска је била надлежна за спорове међу српским живљем, а турска међу турским становницима.

А онда је један догађај који се збио једног врелог јунског поподнева 1862. године изазвао прави мали рат.

- Саво, ајд' трк донеси воде!

Сава Петковић био је тек дјечак. Иако је био из села Луково код Куршумлије у Београд је стигао коју годину раније како би изучио сарачки занат.

Те 1862. године био је шегрт код бакалина Алексе Николића и тог врелог јунског дана кобни догађаји у које ће малишан бити ненадано уплетен почели су једном сасвим обичном реченицом:

- Саво, ајд' трк донеси воде са Чукур чесме!

Јунска жега је на извор поред Саве негдје између 16 и 18 часова 15. јуна 1862. године довела и многе друге Београђане, али и турске низаме - војнике који су још увијек били стационирани у Калемегданској тврђави.

Од овог тренутка, није најјасније шта се и којим редом дешавало.

По једној верзији, један турски војник је отео Сави крчаг из руку како би се напио. По другој, дјечак је био тај који је у општој гужви у гурању око чесме разбио крчаг Турцима. Према свједочењу Карла Перола, очевица и чувеног гостионичара код "Хајдук Вељка", Турци су тражили да пију воду из Савиног крчага, а дјечак то није дозволио.

Шта год да је био повод, Турци су реаговали бурно и насилно. Саву су ударили крчагом у главу и дјечак је пао окрвављен поред чесме. Постоји и верзија по којој је на њега један низам потегао бајонет и убио малог Саву, али она је историјски непотврђена.

Убрзо је наишла српска патрола, а за њом и турска и дошло је до оштрог вербалног обрачуна. Да би се разрјешио цио догађај, стигао је и терџоман - тумач турског језика београдске полиције Сима Нешић.

Шта је било са дјечаком Савом Петковићем није познато. По једној верзији, њега је рањеног кући отпратио терџоман Сима, док је по другој дјечак уздахнуо ту, код Чукур чесме. Како га историјски извори више не помињу, вјероватно је да је, било ту, било код куће, преминуо од последица рањавања.

Сима Нешић и српски жандарми покушали су да приведу одговорног низама, али су Турци онда запуцали и у општем метежу убијени су Сима Нешић и жандарм Ђорђе Нишлија.

Почетак коначног расплета

Вијест о догађањима код Чукур чесме као муња су се пронјели Београдом. Убрзо потом, читав град је плануо, а нагомилано незадовољство је експлодирало. На све стране чули су се експлозије и борба на улицама је почела да се распламсава.

Један догађај подстакао је низ нових и одлучујућих. Тада су Срби заузели Варош капију и Сава капију, а вијест је стигла и до осталих градова у Србији. Кнез Михаило је, из Шапца гдје се тих дана налазио, послао ултиматум Турцима да до осам часова увече напусте варош. Српско становништво је подигло барикаде за одбрану.

Сљедећи дан 16. јун протекао је у миру, али је већ наредни 17. био судбоносан за Београд. Турци су се повукли у Београдску тврђаву и почело је бомбардовање које је сијало смрт међу српским цивилима. Погинуло је око 50 грађана и војника, изгорјело 20, а уништено око 357 кућа.

У току јула исте 1862. године, у Канлиџи поред Цариграда започети су мировни преговори на којима су учествовали Француска, Енглеска, Русија и Аустрија. Представници Србије, као вазалне кнежевине, нису били позвани.

На интервенцију страних конзула, прије свега британског конзула Лонгворта, тада је закључено примирје које су потписали Ашир-паша и министар Гарашанин, као и представници страних сила. Тада је донијета одлука да се турско становништво које живи ван утврђења исели из Србије. У наредних годину дана отишло је више од осам хиљада Турака.

Догађај који је покренуо лавину

Дуго се након овог великог историјског догађаја причало и препричавало шта се заправо на Чукур чесми догодило јуна 1862. године. Касније варијације писаца о овом догађају створиле су бројне романтизоване легенде о погибији српског дјечака Саве и његових савременика.

Како било, након дугих дипломатских преговора и борбе, средином марта 1867. кнезу Михајлу је у Цариграду турски султан предао ферман о предаји градова Београда, Смедерева, Шапца и Кладова. Исте године кнез је добио кључеве Београдске тврђаве, а свечаност је одржана 6. априла на Калемегдану.