На Бадњи дан 2024. године објављена је вијест да је у Херцег Новом, у 95. години живота, преминуо доктор Ђуро Мусић. Тим поводом објављујемо дио монографије "Невесињска бригада у рату 1992-1995" који је посвећен овом врсном љекару и великом човјеку.
Када је, крајем фебруара 1992. године, доктор Миро Чаваљуга отишао из Невесиња, болница је остала без хирурга. У условима интензивних борбених дејстава на мостарско-невесињском бојишту, одсуство хирурга, односно хируршке екипе било би кобно за многе рањенике који су довожени са фронта. Стога је обезбјеђење доктора те специјалности био задатак који се није смио одлагати. Због већ успостављених блиских односа, Клиничко болнички центар (КБЦ) у Подгорици је био прва станица на коју се обратио доктор Саво Бјелогрлић у име новог руководства болнице. Ступио је у контакт са доктором Ђуром Мусићем и, након његовог пристанка и сагласности управе КБЦ, договорио да управо он узме годишњи одмор и дође мјесец дана на испомоћ у невесињску болницу. Доктор Мусић је имао макар два разлога да прихвати позив. Први је тај што је његов син Давор као млади хирург провео неколико мјесеци у Невесињу на почетку рата. Други и много важнији разлог за доктора Мусића је био што је баш он хируршки збринуо многе рањенике из Невесиња, поготово оне који су у КБЦ долазили у току Прве митровданске битке. Тада се за рањенике из Невесиња испразнило читаво хируршко одељење КБЦ, а доктор Мусић се увјерио да се у том дијелу Херцеговине води прави рат, те сада није било дилеме: његова је дужност да помогне том народу у невољи.
Тако је доктор Ђуро Мусић почетком марта 1993. године дошао на испомоћ у невесињску болницу са планом да ту остане мјесец дана. Ипак, околности су утицале да он ту остане пуних седам година, све до Ђурђевдана 2000. године. За тих седам година оставио је такав траг у Невесињу због кога заслужује да се у овој публикацији о њему каже и нека ријеч више.
Ђуро Мусић је рођен 1929. године у Херцег Новом. Медицински факултет у Београду завршио је 1957. године. Као млад љекар неколико година радио је у Игалу, Мељинама и Никшићу, гдје је положио специјалистички испит из хирургије и остао до 1969. године, када је прешао у КБЦ у Подгорици. У тој здравственој установи добро је испекао занат и стекао реноме хирурга највишег ранга.
Може се казати да се у Невесиње и људе у њему заљубио на први поглед, јер је за првих мјесец дана „видио и осјетио све патње и муке народа, а посебно муке особља невесињске болнице, њихово пожртвовање, преданост, храброст и одлучност да у тим и таквим условима помогне свом народу колико највише зна и умије“. Тада је донио одлуку да у Невесињу остане дуже него што је првобитно договорено. Због обавеза на радном мјесту морао је да оде након истека од мјесец дана, али се у Невесиње враћао кад год су му прилике дозвољавале. То је потрајало до љета 1994. године, када је стекао услове за одлазак у пензију и када се дефинитивно скрасио у Невесињу.
Хируршке интервенције у Невесињу није бројао, али се, по његовим и процјенама колега из болнице, њихов број креће око 1.700. Неки од његових захвата представљају права чуда и заслужују да уђу у анале ратне хирургије. Све то је углавном радио без анестезиолога, који је био ријеткост у невесињској болници. У оперативним захватима те послове најчешће су обављали анестезиолошки техничари, који су на испомоћ долазили са хирургије болнице у Требињу, то јест из Прве хируршке чете Санитетског батаљона Херцеговачког корпуса. У недостатку стручног кадра, чест асистент доктору Мусићу био је доктор неуропсихијатар Саво Бјелогрлић, чијим утицајем је и дошао у Невесиње. Мусић се дивио његовој свестраности и за њега је често говорио да је „измислио медицину“. У хируршкој екипи са њим су увијек биле инструметарка Милена Пејичић, медицинске сестре Мира Радовановић, Снежана Зубац, Радојка Јамина, бабице које су помагале приликом свих порођаја...
Када су тешки рањеници транспортовани хеликоптером, увијек их је пратио доктор Мусић. Ово је нарочито практиковао у вријеме режима забране летења за ваздухоплове Републике Српске, када је постојао велики ризик да санитетски хеликоптер обори авијација НАТО пакта, која је непрекидно крстарила небом изнад БиХ. Често су западали у критичне ситуације, а једном приликом доктор је навео пилота да хеликоптер приземљи на проширење магистралног пута између Никшића и Подгорице, одакле је позвао санитетско возило да дође по рањеника.
Када је завршен рат и потписан Дејтонски споразум престао је основни разлог за даљи останак доктора Мусића у Невесињу. Ипак је остао док млади љекар Ђорђо Кљајић није завршио специјализацију, чиме су створени услови да дужност преда некоме ко ће за стално остати у Невесињу.
Но, то је била нова фаза у невесињској мисији доктора Ђура, када је успоставио одличне односе и сарадњу са љекарима и другим особљем шпанског и француског контигента мировних снага. Њихови хирурзи су једном недељно долазили у болницу и асистирали у великом броју интервенција.
То је потрајало до маја 2000. године када се вратио кући, у његов Херцег Нови. Но, сигурно је да ће Невесиње остати његова друга кућа и други завичај.
Нека овај кратки прилог буде похвала за сва добра дјела која је доктор Ђуро Мусић, хирург лаке руке и благе ријечи, учинио за Невесиње.
Зоран Јањић
