Прошло је више од десет година откако нас је заувијек напустио наш вољени и цијењени љекар и суграђанин доктор Божо Короман, дугогодишњи запосленик Дома здравља „Пале“, специјалиста медицине рада, а поред животног пута кроз медицину, велики хуманитарац, љубитељ спорта, ловац и боем „од главе до пете“.

У намјери да наше суграђане и све оне који су доктора Божу Коромана познавали, проводили вријеме с њим подсјетимо како је изгледао живот овог великог човјека, који је проживљавао све тешке тренутке својих пацијената, родбине и пријатеља, у свако доба дана и ноћи одговарао на њихове позиве и којег су многи звали „сиротињска мајка“, одлучили смо да разговарамо са члановима његове породице.

Тим поводом посјетили смо породицу Короман и разговарали са његовом удовицом Маидом, која нам је испричала најзанимљивије детаље из живота свог супруга, са којим је проживјела 29 година живота, све док их његова смрт није раставила.

Испред ДЗ "Пале"/фото: Приватна архива

- Божо је рођен 14. јануара 1949. године у селу Шиљци код Подграба од мајке Милеве и оца Новице, као седмо дијете по реду. Живјели су у то вријеме, након Другог свјетског рата, тешко, у биједи, без хране, а родитељи неписмени и без посла. Живјели су у задружној заједници са осталим сродницима, и у свој тој биједи и тешком животу, ипак нису имали мира. Након рата УДБА хапси његовог оца Новицу и одводи га у казамате због учешћа у Краљевској војсци током рата – почиње причу за портал Катера Маида Короман, коју многи знају као Мајду.

Маида каже да се након Новичиног одласка у затвор комплетна породица Божа Коромана сели из села Шиљци у Подграб, те додаје да је рано дјетињство њеног супруга било прожето тешким тренуцима и тужним причама његовог оца, које им је он причао по повратку из затвора.

- У малом сиромашном дјечаку се родила жеља да не буде неписмен, гладан и гажен од било каквих моћника система, те се послије изласка из затвора оца Новице породица враћа у село Шиљци. Божо по три километра у једном правцу пјешачи дневно одлазећи у школу у Подграб, у тешким условима, без пута, посебно зими, када су снијегови били до паса, без адекватне обуће и одјеће у то вријеме – каже Мајда.

Са колегама љекарима/фото: Приватна архива

Упркос тешком животу и вишечланој породици, Божо одличним успјехом завршава основну школу и пред себе поставља два наредна циља, а то су уписати војну или медицинску школу.

Одмах у старту бива одбијен да школовање настави у војној школи због очеве прошлости и хапшења, односно учествовања у Краљевској југословенској војци, те одлучује да упише средњу медицинску школу, смјер лабораторијски техничар, на Бјелавама.

- По завршетку средње школе планирао је да упише медицински факултет, али тада му то финансијска ситуација и недостатак материјалних средстава није дозволио. Тада почиње да ради као санитарни техничар у подручној амбуланти у Прачи и Подграбу, гдје проводи наредне четири године – прича нам Маида.

Од првих плата уштедио је и купио кангарно одијело, у то вријеме то је био неостварив сан за многе. Ко је тада имао било какво одијело ријетко га је могао обући, јер је посуђивано за одласке у војску, сватове, пријатеље и друге потребе. Имао је новца да купи и новог „фићу“.

Божо други с десна у улози клупског љекара/фото: Приватна архива

Након тога, 1973. године одлучује да упише медицински факултет у Сарајеву, који завршава у рекордном времену 1978. године и враћа се у родни Подграб, гдје у селу Реновица отвара прву амбуланту.

- Његовом заслугом оформљена је и отворена прва амбуланта у Реновици, како људи не  би морали далеко пјешачити. Радио је и за себе и за друге, знао је у једном дану примити и прегледати све пацијенте у подручним амбулантама Реновица, Прача и Подграб. Редовно је у току једног дана било од 100 до 200 пацијената, села су била пуна људи, мало је кућа у које није ушао по великом невремену на позив пацијената, ишао је и пјешке и на коњу, на све начине – каже нам Мајда.

Године 1981. уписује специјалистичке студије на Медицинском факултету у Сарајеву, које завршава 1984. године. 

Поред позива љекара и медицинског радника, имао је разне хобије, попут велике љубави ка лову, спорту и хуманитарном раду.

- Био је предсједник Општинског одбора Црвеног крста Пале, предсједник ФК „Јахорина“ из Праче, клупски љекар КК „Босна" Сарајево и ФК „Романија“ из Пала, био је љекар и џудистима, каратистима, скијашима, биатлонцима и свугдје гдје је било спортских такмичења. Нема гдје није био и шта није био, све без икаквих накнада и коме год је шта требало „у по' дана и у по' ноћи“, ту је био доктор Божо. Сви су га обожавали због тога, а и данас га многи пампте и помињу како им је помагао – каже Маида у изјави за портал Катера.

Фото: Приватна архива

Као страствени ловац направио је ловачки дом „Лане“ у Прачи на бази хуманитарне помоћи појединаца и фирми са подручја општине Пале. Након смрти, постхумно га је одликовао Ловачки савез Републике Српске.

- Божо је волио обичне људе, а таквих је било много. Жалио их је због њихових тешких животних судбина, схватао их је, народ га је због тога волио, благосиљали су га, звали су га „сиротињска мајка“. Са директором  шумарства Савом Живковићем и доктором Лаловићем из Фоче омогућио је пензионисање многим ручним сјекачима и коњушарима, који су годинама радили на извлачењу дрва из неприступачних кањона за мале наднице, без радног стажа и других бенефита – каже Маида.

Она истиче да је њен супруг био „боем од главе до пете“ , да је волио живот, музику, кафане и жене, да гдје год је он долазио било је провода свима, што на његов рачун, што на рачун многих који су га чашћавали.

- Много је било теферича, роштиља, путовало се, дружило, уживало у животу. Нама као поридици никад ништа није недостајало осим њега, а њему је дан био прекратак да све стигне. Био је „боем од главе до пете“, кафана, карте, пиће, жене, музика, лов, путовања, његов живот био је роман без краја, филм који је било тешко сагледати и мало је таквих као што је био наш Божо – рекла нам је Маида.

Божо Короман/фото: Приватна архива

У паљанском Дому здравља радио је пуних 37 година, али нажалост, није доживио да оде у заслужену пензију, јер га је болест прекинула у његовој 62. години живота.

Божо Короман је преминуо истог дана и мјесеца као његов отац Новица, којег је изузетно волио и поштовао, 16. августа 2010. године. Био је изузетно поштован и цијењен код својих колега, љекара и медицинских радника Дома здравља „Пале“, али и од великог броја суграђана.

Предсједник ОО Црвеног крста Пале био је четири године, а затим предсједник Ловачке секције у Прачи, гдје је изградио ловачки дом у Поткорану. Омасовио је ову организацију и њени резултати су били запажени. Био је познат по свом хуманитарном раду.

Иза њега остале су супруга Маида и кћерке Наташа и Лариса. Овим путем се захваљујемо породици преминулог љекара Боже Коромана на уступљеним фотографијама и подацима из његовог приватног живота.

Приредио и разговарао: Миљан Рашевић