Рођена као трећа и најмлађа кћерка у породици љекара, хирурга др Обрада и интернисте др Злате Кнежевић Ћеклић, у Сарајеву 1976. године, Лала Ћеклић данас је врсни љекар и специјалиста офталмологије, која се овом граном медицине бави дуги низ година у земљи и иностранству.

У интервјуу за портал Катера, др Лала Ћеклић је говорила о свом одрастању у Сарајеву, породичној трагедији погиби старије сестре Гордане, школовању у Херцег Новом и Новом Саду, те специјалистичким студијама, усавршавању и раду у земљи и иностранству.

По завршетку студија медицина у Новом Саду, приправнички стаж обавља радећи на очном одјељењу у болници „Касиндо“. Специјалистичке студије завршила је такође на Медицинском факултету у Новом Саду. Захваљујући стипендијама Универзитета у Бечу и неколико удружења офталмолога, имала је прилику усавршавати се на реномираним свјетским клиникама.

Како је изгледао Ваш животни пут до одласка на студије медицине?

Др Лала Ћеклић: Расла сам у интелектуалној породици која с мајчине стране има више генерацијску, грађанску традицију. Мој дјед Никола Кнежевић био је професор српско-хрватског језика и историје у Првој гимназији у Сарајеву до 1950. године, по том је до пензионисања био кустос Музеја Младе Босне. С очеве стране, потичем из домаћинске и честите херцеговачке породице, мој дјед Милан је у мају 1941. године био један од првих жртава усташког терора у невесињско-борачком крају. До 1992. године имала сам идилично дјетињство и склоност ка друштвеним наукама. У основној школи сам се истицала у друштвеним активностима и секцијама.

Завршила сам нижу музичку школу, инструмент гитара, свирала у оркестру гитара који је водила чувена гитаристкиња Мила Ракановић. Прву гимназију у Сарајеву сам уписала 1989. године, а са медицином сам се сусретала  као дијете, како уз родитеље и њихове пријатеље, тако и што сам одрастала уз старију сестру Гордану, која је када сам ја кренула у први основне школе, уписала Медицински факултет у Сарајеву.

Врзмајући се око њених књига, „шпијунирајући“ шта учи, „прислушкујући“ разговоре када би њено друштво долазило да заједно уче и спремају испите, медицина је била саставни дио мог живота. У основној школи, док је моја сестра спемала испит из очних болести научила сам да евертирам капак и онда сам већ у том узрасту изигравала „великог очног љекара“ у кући и друштву у дворишту гдје смо се послије школе играли.  Да није дошло до свих дешавања 1992. године, можда бих, а вјероватније је да не бих постала љекар, с обзиром да нисам никада вољела бити у нечијој сјенци, а сјенка мојих родитеља и моје сестре која је с високим просјеком завршила Медицински факултет у Сарајеву и била перспективан млади љекар, специјализант нуклеарне медицине сигурно би ме усмјерило у неком другом правцу. Међутим, у освит рата 1991. године мом оцу је извршена операција  на срцу у Сремској Каменици, у мају 1992. године моја сестра Гордана гине у експлозији у тадашњој улици Васе Мискина, и моје дефинитивно опредјељење и животни избор постаје медицина. 

Како је изгледао Ваш дио живота у Херцег Новом до одласка у Нови Сад на студије?

Др Лала Ћеклић: Моја старија сестра Невена у априлу 1992. године запошљава се у Музичкој школи у Херцег Новом, и захваљујући рођацима с очеве стране родитељи ме шаљу у Херцег Нови. У Херцег Новом се сусрећем с потпуно другачијим усмјерењем,  уписујем се на природно-математички смјер и уз доста труда и помоћи професора и школских колега матурирам с одличним успјехом. Цијелу школску годину 1992/93. спремала сам се за пријемни испит на Медицински факултет. Одлука да студирам у Новом Саду је била што је моја сестра професорица клавира нашла запослење у двије школе у Новом Саду, Балетској и Средњој музичкој школи, и што сам у Новом Саду имала ујака професора психијатрије Александра Кнежевића.

Моји родитељи по изласку из Сарајева се добровољно прикуључују раду у Војној болници „Коран“ на Палама, а моја сестра и ја прелазимо из Херцег Новог у Нови Сад због мог даљег школовања. На пријемном испиту на Медицинском факултету у Новом Саду била сам по освојеним бодовима на тестирању из хемије и биологије међу првих пет студената на листи, и на тај начин добијам право да бесплатно студирам у Новом Саду, добијем дом и стипендију. 

Како је изгледао период студирања током тешких деведесетих година?

Др Лала Ћеклић: Студирати деведесетих година није било ни гдје лако. Био је то тежак период свима, сиромаштво, рестрикције, неизвјесност, несигурност, перманентне обавијести да је неко од драгих људи погинуо или страдао. Није било лако ни мојим колегама који нису имали искуство ратних дејстава, а били су свједоци општег друштвеног пропадања. Сви смо на неки свој начин патили и борили се. Своје највеће и најтеже испите спремала сам у ратној болници Коран. Моји родитељи су ту имали смјештај, и у ту сам научила своје најтеже испите, дивила се и уживала у причама и посјетама пријатеља мојих родитеља, угледних сарајевских љекара, професора Мирка и докторице Мире Шошић, др Славке Ждрала, др Милана Пејића, др Новице Ковачевића, др Ђоке Шућура, професора Ђорђа Седлара, др Миладина Бабића, професора Борише Старовића, др Владе Мехмедбашића, др Бранке и др Давора Теофановић, др Бошка Трнинића и многих дивних људи с којима смо дијелили муке и проводили тешке дане.

Због чега је офталмологија била Ваш избор за специјалистичке студије и како сте се пронашли у тој грани медицине?

Др Лала Ћеклић: У Новом Саду је моју сестру и мене по препоруци мог ујака професора Александра Кнежевића, примила да живимо у њеној гарсоњери, професорица Слободанка Латиновић, у том периоду директор Универзитетске клинике за очне болести у Новом Саду и чувени југословенски офталмолог и офталмохирург. Професорица и њен супруг, познати режисер и директор тадашње телевизије Нови Сад, Петар Латиновић су великодушно и с пуно топлине пружили нам дом, гдје сам провела свих шест година колико су трајале моје основне студије. Слушајући утиске с разних свјетских конгреса у којима је у то вријеме, професорица учествовала и под утиском њених дивних предавања и лијепо уређене клинике, гдје сам вјежбала и учила, одлучујем се да ћу постати офталмолог.

Касније у току трасирања пута за специјализацију и у току специјализације офталмологије огромну помоћ и велику подршку ми је давала професорица Љиљана Милановић, тадашња директорка очне клинике Кошево. Захваљујући проф Милановић самостално почињем радити компликоване офталмолошке операције у болници Касиндо и усмјеравам се у даља усавршавања.

С лијева на десно: др Ћеклић, др Ждрале, мрс Блеквуд и др Шошић

У току специјализације много сам научила и такође, много ми је помагао  професор Петар Алексић који је у то вријеме био начелник очне клинике ВМА у Београду, а долазио је хонорано у болницу Касиндо. Захваљујући њему сам имала прилику кратко усавршавати се и на очној клиници ВМА у Београду, а и био ми је велика подршка у погледу литературе и практичних савјета и консултација. Имала сам срећу да гдје год сам ишла на усавршавање, а било их је много захваљујући разумијевању и подршци тадашњих директора болнице Касиндо др Славка Ждрала, др Милана Пејића и др Синише Зубића, упознала сам широм свијета много офталмолога који су поред што сам им се дивила стручности, постали и пријатељи.

Захваљујући њиховој помоћи и жељи да сарађујемо и помажемо људима у невољи и заједно се боримо против свјетског сљепила, у току 2011./12. године добила сам богате донације америчких колега за очно одјељење болнице Касиндо гдје сам имала функцију начелника у периоду од 2007-2015. године. У том периоду могу гарантовати да је очно одјељење у болници Касиндо било једно од најбоље опремљених болничких одјељења.

Како је изгледао период на специјалистичким студијама из офталмологије?

Др Лала Ћеклић: Непосредно након дипломирања, професор Славко Ждрале ми даје моје прво запослење и како се у народу каже „први хљеб“ у болници Касиндо. Приправнички стаж сам обављала у пријемној амбуланти болнице Касиндо, која је у том периоду покривала и највећи дио опште праксе Касиндола, и на интерном одјељењу код др Бранке Теофановић, др Бошка Трнинића и др Немање Вељкова, од којих сам научила много практичних ствари из области интерне медицине.

Након обављеног приправничког стажа, добијам специјализацију из офталмологије и прелазим на очно одјељење гдје ми је први шеф била др Даница Вучинић, докторица и херој у бијелом мантилу која је све вријеме ратних дејстава свесрдно помагала грађанству на Грбавици и била једини офталмолог подручја Грбавице, Лукавице, Вогошће и Илиџе.

У току специјализације у Новом Саду, користила сам викенде да и по љетним и сњежним, зимским условима довезем се с својим старим аутом голфом „јединицом“ у Касиндо и асистирам професору Алексићу.  Многа усавршавања болница Касиндо ми није била у могућности приуштити, попут магистеријума, доктората, усавршавања на иностраним клиникам, и то су ми омогућавали и помагали моји родитељи, моја родбина из дијаспоре и бројне стипендије које су биле доступне преко конзуларних одјељења амбасада Аустрије, Њемачке и САД.

Захваљујући стипендијама Универзитета у Бечу, Њемачког удружења офталмолога, Европског удружења офталмолога, приватних стипендија омогућено ми је учешће и усавршавање  на многим реномираним  свјетским клиникама попут „Мејо“ клинике у САД, Универзитетске клинике у Сјеверној Каролини, Универзитетске клинике „Роанок“ у Вирџинији, САД, Универзитетске клинике у Кракову, Универтзитетске клинике „АКХ“ у Бечу, Универзитетске клинике у Минхену, Морфилдс универзитетске клинике у Лондону, ВМА Београд и другим свјетским конгресима и семинарима гдје сам стекла даља познанства и велика пријатељства с колегама и колегицама из цијелог свијета и простора бивше Југославије.

Због чега сте напустили болницу у Касиндолу и отворили приватну ординацију у Палама?

Др Лала Ћеклић: Због честих пословних одсуствовања, ангажмана на Универзитетској клиници за очне болести у Берну, Швајцарској, а и сагледавања да ми се не уплаћује здравствено осигурање и пензиони стаж, одлучујем да самовољно напустим болницу, остављајући иза себе запослене, три специјалисте за очне болести и једну докторицу на специјализацији, комплетно опремљено савременом опремом очно одјељење у нади да ће тамо гдје сам ја стала колегинице наставити даље. Након шест мјесеци крећем  у сопствени пројекат, уз финансијску подршку своје породице и професорице Латиновић из Новог Сада, у оснивање приватне офталмолошке ординације на Палама, у жељи да знања и вјештине стечене на високо специјализованим свјетским, модерним клиникама подијелим са својим суграђанима, и на тај начин се ставим на располагање онима којима је потребна моја помоћ. 

С лијева на десно: др Ждрале, мрс Блеквуд и др Ћеклић

Kада је дошло до ангажмана у Швајцарској и како данас успијевате да постигнете све обавезе?

Др Лала Ћеклић: Докторску дисертацију  сам 2006. године радила на Универзитетској клиници у Минхену. И ту сам публиковањем три ауторска рада у америчком и швајцарском високо рангираном часопису, приказала идеје и интерес за дијагностику болести мрежњаче. По препоруци професора Нојбауера, ступам у контакт с професором Себастијаном Волфом, директором Универзитетске болнице у Берну, познатим офталмологом, витреоретиналним хирургом и паралелно ињжињером машинства, који та два занимања заиста, успјешно усклађује и добијам стипендију да проведем на његовој клиници у дијагностичком центру мјесец дана 2007. године.

Ту почиње моја сарадња с Универзитетском клиником у Берну, гдје прво добијам субспецијализацију из витреоретиналне хирургије, радим у дијагностичком центру у функцији читача дијагностичких снимака и у тиму професора Волфа и професора Фрамеа, сарађујем на програмима артефицијалне интелигенције, примјени иновативних лијекова и нових метода лијечења болести ретине у клиничким условима, писању и анализи стручних радова и та сарадња и ангажман трају и данас.

Захваљујући ауторским пројектима имала сам прилику да се представим и будем предавач на више свјетских и локалних субспецијалистичких конгреса, скупова, конференција, семинара. Велика част ми је указана када је позната професорица Ингрид Крајсиг из Хајделберга стипендирала и подржала мој рад на два начина, први пут када сам имала спонзорство да на америчком ретинолошком конгресу презентирам резултате терапије Луцентиса у лијечењу влажне макуларне дегенерације из Берна у Форт Лаудердејлу на Флориди, а други пут ми је указана част да будем инструктор на познатом курсу о аблацијама ретине у организацији професорице Крајсиг у Хамбургу у Њемачкој.

Kолико данас пацијенти често траже помоћ офталмолога и због којих проблема људи најчешће долазе код Вас?

Др Лала Ћеклић: На Палама људи ми се обраћају из разних разлога од баналних упала, иритација, страног тијела у оку, савјета, па до компликованих стања која изискују упорно лијечење. У данашње вријеме због кориштења савремене технологије (смартфони, таблети и слично) велики број дјеце с разним симптомима ослабљеног вида, тиковима ми се обраћају за помоћ. Трудим се колико могу да свакоме изађем у сусрет, и ако не могу конкретно помоћи, да дам савјет или упутим на мјесто гдје им се сигурно може помоћи. Као и сваки љекар имам своје задовољне и вјерне пацијенте, а и имам и незадовољне, захтјевне и неуспјешне пацијенте. Посебно сам мотивисана и уживам када се пацијент активно интересује, изучава своју болест, интерактивно учествује у свом лијечењу и ту сам увијек сигурна да ћу успјети.

Не осуђујем пацијенте који користе информације с интернета, само што савјетујем да сваку прочитану информацију критички размотре и провјере код стручних лица. Интернет је „мач с двије оштрице“, има мноштво корисних информација, али и научно неоправданих митова и комерцијалних информација. Мој став је да се свака информација мора добро размотрити, и провјерити прије него што се узме здраво за готово.

Биографија:

Др Лала Ћеклић рођена је 1976. године у Сарајеву, гдје је завршила основну и уписала Прву гимназију. Средњошколско школовање је завршила у гимназији у Херцег Новом, на природно-математичком смјеру. Студије медицине у Новом Саду је завршила 1999. године са просјеком 8.67 и оцјеном 10 на дипломском раду. Постдипломске магистарске студије је завршила одличним успјехом 2004. године, када је одбранила магистарску тезу из области превенције слабовидости.

У децембру 2004. године положила специјалистички испит у Клиничком Центру у Источном Сарајеву и исте године положила сва три дијела нострификационог испита међународног друштва офталмолога (ICO). Године 2007. одбранила је докторску дисертацију из области дијагностике ретине на Уnиверзитету у Новом Саду. Аутор је два приручника и коаутор атласа за дијагностику ретине на српско-хрватском језику, коаутор поглавља у књизи Хороидалне неоваскуларизације, штампане на енглеском језику у Базелу.

Аутор је 19 високо-рангираних стручних радова штампаних у европским и америчким стручним часописима. Аутор је 10 публикација у часописима од домаћег значаја, као и 35 усмених и постер презентација на свјетским и локалним стручним скуповима. Године 2010. награђена је од Коморе доктора медицине Републике Српске за научно-истраживачки рад.

Од 2015. године ангажована у функцији координатора за програме превенције слабовидости Министарства здравља Републике Српске. Захваљујујући овој функцији обезбијеђене донације апарата за биометрију и фундус камера болницама у Источном Сарајеву и Фочи.  Године 2011. завршила је субспецијализацију из витреоретиналне хирургије и конзервативне ретине. Од 2017. године запослена је као стручни сарадник Универзитетске клинике за очне болести Берн, Швајцарска. Члан европског удружења ретинолога, америчког офталмолошког удружења, српског лекарског друштва и друштва офталмолога Републике Српске.

Приредио и разговарао: Миљан Рашевић