Предсједник Одбора дјеце/потомака погинулих и несталих бораца Републике Српске Драгана Кусмук подржала је Марију Појужину из Невесиња, дијете палог борца Војске Републике Српске, која је у оквиру обиљежавања крсне славе Борачке организације Републике Српске и сјећање на Митровданске битке, изашла на говорницу и одржала потресан говор о односу према дјеци погинулих бораца.

Саопштење Драгане Кусмук преносимо у цјелости.

- Марија Појужина из Невесиња храбро је стала за своја права испред свих присутних на обиљежавању и одавању почасти страдалима српским борцима у Митровданским биткама.

Марија је храбро и снажно рекла да је дијете погинулог борца, дијете свог оца, који јој недостаје.

Начелник општине Невесиње јој је рекао да није више дијете погинулог борца.

Желим да га питам да ли је он отац својој дјеци?! Ако ми дјеца погинулих бораца након 26. године више нисмо дјеца наших очева, погинулих бораца?!

Са Маријом се саосјећам, јер сам прошла трновит пут, пут чекања и ишчекивања да бих се запослила, а упорност и подршка пријатеља ми се исплатила и успјела сам.

И сама сам остала без оца и без његове љубави када сам имала само три године, јер је са 27 година отишао у борбу без повратка, а ја сам водила борбу да добијем посао и да остварим право за запошљавање као дијете погинулог борца. Знам да ми је отац био подршка са неба.

Има и начелника, градоначелника и директора који нас чују и разумију и хвала им.

Зар је толико тешко учинити услугу, помоћи и одужити се једном борцу који је дао свој живот за отаџбину, јер ју је животом бранио?! 

Марија само жели посао који ће поштено да ради да би прехранила своју породицу.

Сви смо уз Марији и желимо само да радите онако како нам наша права говоре!

Има и других који чекају посао да би своју дјецу могли да прехране, школују, и да их уче да је њихов деда дао живот за Републику Српску у којој треба да остану да живе.

Само ми знамо како је одрастати без оца, удавати се, рађати дјецу, а немати оца да са њим подијелиш срећу и загрљај.

Зато не може нико рећи ни Марији ни неком другом да није дијете погинулог борца.

Сва дјеца погинулих бораца знају како је носити тугу читавог живота. Иако смо одрасли, породични људи, дјеца смо погинулих српских бораца, бораца Републике Српске и увијек ћемо бити.