На данашњи дан, 5. августа родио се Драгутин Димитријевић Апис.

Пуковник Апис био је један од главних организатора завјере официра која је извршила Мајски преврат 1903. године, којим је свргнут и убијен краљ Александар Обреновић са супругом краљицом Драгом, чиме је одлучујуће допринио да се на српски престо врати династија Карађорђевић.

Рођен је у Београду, а након његовог крштења, породица се преселила у Крагујевац гдје се отац Тодор запослио у фабрици оружја. Након пораза Србије у рату 1876. године Димитријевићи су се вратили у Београд. Убрзо се, због сиромаштва породице, најстарија ћерка Јелена преселила у Краљево, гдје је постала учитељица. Када је Драгутину било пет година, отац Тодор изненада умире, те сестра Јелена преузима бригу о цијелој породици.

Драгутин је у Краљеву започео основну школу, а завршио је у Нишу. Нишки гарнизон је тада био један од највећих у Србији, а сам град је био пун војске и војне музике, којом је деветогодишњи Драгутин био одушевљен. Уписао је класичну гимназију у Нишу, а онда је у посљедњем разреду гимназије одлучио да упише Војну академију.

Нижу школу Војне академије је завршио 1896. године као шести у класи. Био је на служби у Седмом пјешадијском пуку у Београду гдје је произведен у чин потпоручника. Септембра 1898. године уписао је вишу школу Војне академије коју је завршио као пети у рангу. У чин пјешадијског поручника унапређен је августа 1899, 1902. постао је капетан II класе, а 1905. положио је испит за Генералштаб и постао капетан I класе. Нaкон тoга отпутовао је на војне студије у Берлин. Усавршавање у иностранству је, према тадашњем програму образовања, било обавезно за генералштабне официре. Потом је 1908. године постао мајор, 1913. потпуковник и октобра 1915. године пуковник.

Говорио је и служио се њемачким, француским и руским језиком и посједовао је богату библиотеку војних књига, која је уништена током окупације Београда, 1915. године.

Другог априла 1917. године пред Војним судом за официре српске војске у Солуну је почео судски процес против групе официра на челу са пуковником Драгутином Димитријевићем Аписом, оптужених за припремање преврата и покушај атентата на регента Александра.

Био је члан Врховне централне управе тајне војне организације „Уједињење или смрт”, познатије под именом Црна рука.

Солунски процес

На Солунском процесу 1916. године, под оптужбом да је био налогодавац неуспјелог атентата на престолонасљедника регента Александра Карађорђевића, осуђен је на смрт стрељањем заједно са Радетом Малобабићем и Љубомиром Вуловићем. Стријељани су у само свитање 26. јуна 1917. године.

Главни разлог Аписовог хапшења и каснијег погубљења свакако би било неслагање између челника ‘Црне руке’ и регента Александра. Пред крај 1916. и у првој половини 1917. године ‘склопиле су се коцкице’ за коначни обрачун“, писала је Политика у тексту посвећеном 100 годишњици Аписовог хапшења.

Успјеси српске војске на бојном пољу Солунског фронта у јесен 1916. године охрабрили су регента да наложи припрему Аписовог уклањања с војно-политичке сцене. Апис је, међутим, још 1911. године планирао, а потом одустао од извођења државног удара.

- Одласком Аписа био би уклоњен кључни сведок аустријског саучесништва, или подршке, завереницима Мајског преврата. Завереници су уз подршку аустријске тајне службе припремали уклањање краља Александра са престола и инаугурацију Карађорђевића, а седиште им је био ‘Српски сто’ у елитном бечком хотелу ‘Империјал’ (у којем је седам деценија касније одсео Маршал Тито). А када је аустроугарски цар Карл Први пристао на обнову Србије с династијом Карађорђевића на челу, у Солуну је донесена одлука да се ухапшени официри изведу пред суд - пише Политика.

Хапшењем Аписа, једне од личности које су дале печат српској историји у прве двије деценије прошлог вијека и потоњом, вишемјесечном судском истрагом, извођењем пред суд и изрицањем смртне казне, окончан је такозвани Солунски процес.

„Судски поступак није дао веродостојан одговор на питања о кривици и о степену евентуалне одговорности Аписа и другова, с обзиром на то да је тај процес по општем мишљењу правника и историчара био монтиран.“

Оптужница је мијењана у више наврата, а Апис је остао личност која се до данас хвали и куди, назива херојем и патриотом, а критикује као несуђени диктатор милитаристичког кова.