Милосав Мија Алексић рођен је прије тачно сто година – 26. септембра 1923, у селу Горња Црнућа код Гоњег Милановца. Аутентичан позоришни, филмски, естрадни и радио и телевизијски умјетник широког дијапазона, остаће упамћен по бројним улогама које је остварио у богатој каријери.

Глумачка ватра у једном од најсвестранијих глумаца некадашње Југославије, горјела је у Мији још од када је играо у школским представама, све до самог краја, па није необично што је успомена на њега жива истим интензитетом скоро три деценије послије његове смрти.

Српски позоришни, филмски и ТВ глумац и хумориста, након завршене гимназије у Крагујевцу, гдје се глумом бавио аматерски, уписао је Правни факултет. Послије ослобођења и демобилизације, па до 1948, био је члан Народног позоришта у Крагујевцу.

У октобру 1941, са свега 18 година, млади Алексић је преживио масовно стрељање становништва у Крагујевцу. Био је тада ученик осмог разреда мушке гимназије.

Док је својевремено описивао тај догађај, Алексић се сјећао како је један њемачки војник ушао у њихов разред током часа. Говоркало се да ће бити легитимисани и одведени у логоре, и да нико није помишљао на стрељање.

- Око пола шест, шест увече, прва група је стрељана, затвореника из самог затвора, где је било неколико Јевреја и комуниста. Од тог тренутка, никакав осећај страха нисам ни имао. Чудно једно осећање... Када је та прва група стрељана, негде испод колена осети човек нешто да проструји и онда, после постане као нешто стварно - причао је Мија.

Касније, како је говорио, „по потреби службе“ постаје члан Народног позоришта у Београду због чега је напустио Крагујевац, и говорио је да је очајан те да је „умро од страха“. Први ангажман била му је улога, говорио је, „неког стражара у Хамлету“.

- Посадили ме на врх неке куле, једва сам се попео, и мислио о томе само да преживим. Ништа друго није било важно. И имао сам тај текст: 'Стој! Ко иде?', и изговорио сам ја тај текст, али ко је ту ишао, шта је одговорио, појма ја немам, ја сам само мислио како да се стрмоглавим са тог врха те куле и да побегнем у гардеробу - присјећао се Мија, који је тада додао да му је прави деби за београдску публику био у "Лажи и паралажи" Стерије Поповића.

Касније постаје члан Југословенског драмског позоришта.

Играо је на многим позоришним сценама, између осталих и у Атељеу 212, а од 1977. године имао је статус слободног умјетника. Позоришне улоге по којима је познат, између осталих су и Дундо Мароје Марина Држића, Јеврем Прокић из Нушићевог Народног посланика, Шекспиров Ричард Трећи...

Алексић је посебно био запажен у улогама из дјела Нушића, Молијера, Гогоља...

Када је ријеч о ТВ и радио стваралаштву, Алексић је популарност стекао у серијама педесетих и шездесетих година прошлог вијека као што су "Весело вече", "Сервисна станица", "Десет заповести". Деведесетих се појављује и у серији "Бољи живот".

Прву филмску улогу полицијског писара, остварио је у дјелу "Мува" из 1950. године. Филмови у којима је остварио улоге по којима ћемо га памтити су "Маратонци трче почасни круг", "Танго Аргентино", "Тесна кожа", "Ужичка република", "Варљиво лето 68", "Скупљачи перја", "Биће скоро пропаст света"...

Занимљиво је да је играо у више од двије трећине свих екранизација Нушићевих дјела међу којима су и "Госпођа министарка" и "Општинско дете".

Алексић је добитник бројних награда и признања, међу којима су Добричин прстен, Нушићева награда, Златна арена, Стеријина награда, статуета „Јоаким Вујић“...

Њему у част, 2018. установљена је глумачка награда „Мија Алексић”, која се додјељује глумцу за изузетан допринос умјетности глуме, чији је први добитник Ненад Јездић. Постоји и „Награда Мија Алексић“ која се за најбољу представу, додјељује на Данима комедије у Јагодини.

Преминуо је 1995. године, 12. марта. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.