Име Душана Пурића највећем броју данашњих Срба не значи ништа. Он нема своје улице, по њему се не зову тргови ни школе… Спомен-плочу на Вождовцу је добио тек 2003. године. Да добије бисту морао је да сачека до 2010. када је једна посвећена њему постављена на главном тргу у Ужицу.

А штета је… јер, његово херојство могло би бити опјевано у пјесмама!

Јунак “по професији”

Душан Пурић рођен је 1873. године у Ивањици у трговачкој породици. Након завршеног шестог разреда Гимназије, уписао је Војну академију, коју је у 24. класи завршио 1894. године са врло добрим успјехом. Тада је произведен у чин артиљеријског потпоручника.

Завршио је Вишу војну академију, а усавршавао се и у Француској. По повратку из иностранства постављен је за помоћника начелника штаба Дринске дивизије у Ваљеву. Био је командант 17. комбинованог и 6. пјешадијског пука.

Први свјетски рат 1914. године затекао је Душана Пурића на шарганским положајима гдје је командовао Четвртим пуком “Стеван Немања“ у саставу Ужичке војске и спречавао надирање непријатеља од Вишеграда према Мокрој гори и Кремни.

А онда је, 19. септембра 1914. године, почела битка на Мачковом камену. Командант Пурић добио је наређење Врховне команде да стигне до Мачковог камена, нападне непријатеља и спријечи његово продирање у дубину Србије.

Четврти пук Дринске дивизије који је тада ушао у састав Дунавске дивизије, наређење је “беспријекорно извршио“ записано је у српској историографији.

Послије напорног марша и попуне пука у Ваљеву, Душан Пурић стигао је на Мачков камен у најтежим тренуцима. Видјевши жестину којом се битка водила и неповољан положај у којем се нашла српска војска, није оклијевао.

Херој са Мачковог камена

Тог 22. септембра 1914. године Душан Пурић издао је официрима 4. пука историјску заповијест.

“Војници, ми смо овде дошли да гинемо за отаџбину. Командири испред својих водова и чета, команданти испред својих батаљона, а ја ћу испред свих. За мном! У јуриш! За слободу и отаџбину! ”

Војнике је повео не у побједу, али у историју! Храбри командант погинуо је тог дана међу првима на Мачковом камену у најжешћем судару прса у прса, раме уз раме са својим садрузима.

Битку је преживјело само 1.000 војника и официра пука “Стеван Немања”, а Аустроугарска је на крају ипак добила своју “Пирову побједу”.

Командант и послије смрти

Погибија храброг Душана Пурића тешко је погодила српске борце. Забиљежено је да војници нису хтјели да оставе свог команданта у беспућима Мачковог камена. Умјесто тога, четири дана и четири ноћи, носили су га у сандуку, из борбе у борбу, одбијајући да га оставе.

Тек четвртог дана стигла је наредба команданта Прве армије, генерала Петра Бојовића, да се тијело не носи по бојиштима и Душан Пурић је сахрањен у порти ваљевске цркве.

Постхумно је унапријеђен у чин пуковника због “успјешног командовања и показане храбрости у одбрани отаџбине”.