Мој тата је радио у „ТАТ“-у. То је била „Енергоинвестова“ творница термичких апарата на Ступу у Сарајеву. Лично сам мео преко студентског сервиса халу величине ногометног терена, пошто је морала бити чиста као апотека. Правили су се сепаратори за нуклеарну електрану који су се извозили у СССР. Радници су уз станове, имали све што се могло имати. Чак су им плаћали осигуравање за електричне уређаје по становима и кућама, ако се покваре. Моћна је то била фирма у свјетским размјерама. Зато су нам и развалили Југославију, много смо ојачали и постали међународни фактор.
Југославија је почела изнутра да се разједа увођењем претјераног самоуправљања и демократије на мјестима гдје то не смије да буде. Тата ми је причао да су у творници која није знала више шта ће од новца, на радничким савјетима радници одлучивали гласањем да ли ће вишак новца, тј. профит, уложити у развитак, истраживање или подијелити радницима. Наравно да ће радници увијек да гласају да им се новац подијели.
Народ као ентитет ће увијек првенствено гледати да има само за „у се, на се и пода се“. Нема пук свијест о ичему вишем, нити га интересује. Ако који појединац и има, остали га надгласају. Одавно се зна да ће двојица нешколованих и недовољно школованих надгласати једног доктора наука. А знано је свима колико неки сталежи или класе у друштву, немају појма око вођења држава нити шта око међународне политике, о правцима развоја човјечанства и односа у друштву.
Зато сам против овакве демократије један човјек - један глас, поготово директне демократије. Јер ће увијек пук бити бројнији од свјесне, умне, моралне и просвјећене елите. При чему елита није састављена искључиво од високообразованих особа, има свјесних, умних и просвјећених и мимо њих, чак и више него што се сматра. Образованост не значи истовремено обавезно и разумност и моралност.
У случају директне демократије што модерна технологија омогучава да се са лакоћом спроводи, свако нека има могућност бирања оних који ће да га представљају, али ће имати онолико гласова колико се показао корисним и употребљивим у некој средини. Сви ће имати један глас, осуђивани пола, трећину или четвртину гласа или ништа. Средњошколци ће на тај један добити још један глас, да имају два гласа, високообразовани три, доктори наука - четири, академици – пет. Заслужни умјетници, спортисти или друге слободне професије од два до пет.
Можда треба направити већи распон и детаљније разрадити ову љествицу гласова, нека се каква друштвена наука позабави разрадом степеновања, важно је само да се направи разлика међу гласачима. И то да буде овако све док се и посљедњи човјек у гласачкој средини не издигне на виши ниво свјести.
Друга варијанта је оно што смо имали у Југославији под комунистима. Другови одреде ко је достојан да буде дио власти, у смислу да је морално и квалификацијама способан да влада, а првенствено ко је одан прожимајућој идеји која нас је обједињавала и ко не ради против своје државе и онда списак таквих људи изнесу пред бираче да бирају за кога су. Ово би неки назвали диктатуром, неки елитизмом, неки меритократијом, елем, како год, само једна од ове двије могућности може да да понајбоље резултате за данашњи развој друштва и овај ниво технолошког.
При чему код одгајања пука ради подизања свијести на виши ниво треба више користити награђивање него кажњавање и поштовати права свих мањина, са видљивим истицањем и првенственим поштовањем права стварне већине. Потребно је правити државу која је самоодржавајућа и самодовољна, то је пут ка суверености у којој није нити једна бивша југославенска република од тренутка разбијања Југославије.
Аутор: Душко Бошковић
