Преносимо вам једну народну легенду о Кнежини у околини Сокоца, „Два сата ода од Сокоца, или двије луле дувана…“, у источној Босни, коју је испричао старина Драго Драговић из Драговића. Легенда јe записана 1995. године и објављена у листу „Огњишта“.

Поред живог народног језика тога краја којим је легенда испричана, занимљиво је још неколико ствари из легенде као што су: прича о Сребреном витезу, Црном Гаги и кнезу Лазару; прича о средњовјековном манастиру у том крају; спомен босанских владара и прича о паду Босне под Турке у којој се спомиње и историјска личност војвода Радак; прича о исламизацији итд. Иако не можемо поклонити повјерење у све оно што је испричано у овој народној легенди, она је занимљива са стране народног духа и језика, као и народног памћења неких важних историјских догађаја који су ушли и у народну причу.

Како су Турци узели Кнежину

"Морам ти прво опричати и описати Кнежину пошто рече да нијеси капут проносијо на ту страну. Но, не питах те донесе ли оно вино те ти рекок задњи пут кад сам ти кајданијо о Старини Новаку. Богами си кућевић. Дедер, нали нам по ту једну букарицу. Тако, брате. Здрав ми бијо, дабогда остаријо. На здравље ти и на дуг вијек.

А сад почуј, пиле од сокола. Кнежина ти је пошав у шјевер од Сокоца према Олову. Два сата ода од Сокоца, или двије луле дувана што се отприје зборило и мјерило. Питома Кнежина, питомија од Сокоца млого. Заклоњена од вјетрине, а и име јој, брате, каже каква је. Ту ти је бијо, ако си чуо из читанака и пјеснарица они Сребрени витез те је спасијо цара Лазара од оног Црног Гаге из учичког града Сокола кад је Лазо, круна наша свијетла, војштијо против Алтомановијех нашљедника. Несрећа наша, изгледа вазда смо били поитни кренути један на другога. Оба ће ова витеза, и Гага и Сребрењак, погинути с кнезом код воде Серване на Косову лицем на крсну кнежеву славу светог Амоса пророка. Отада ми то зовемо Видовдан. Ето, вилени мој, добри смо само кад на нас каква туђа ала удари.

Прећерак ја мало, ајмо ми Кнежини. У та вакат те ти о њему зборим то је била славна варош. Ту су љетовали наши босански краљеви, банови и кнезови. Отуд јој и име. То им је била ко љетна резиденција што би рекли ови што су на школе ишли и што заврћу политиком. Кнежина је под брдом, а испод ње пукло поље. Опасала је ријека Биоштица. Причо ми је, подавно је било па моребит нијесам добро ни попамтио, један школарац да је име те ријеке од накве, како би ти реко, латинске ријечи, а да би се понашки требала звати ко, да речемо, Животница. А и јесте, брате, пуна живота. Није ти лаживо рећи, има у њој рибе свакојаке. Такије липљана, пастрме и младице, вјерујем, да надалеко нема. Тице сваке око ријеке, богме и видре. У самој Кнежини два врела: Кнежак и Топлик, а неко рекне и Кисељак. Брдо изнад Кнежине ти је Краваревица, кршевита и каменита ко ерцеговачки кршеви, а не вјерујем да и Ерцеговина има више вријеска но што га ту има. Њијов ти је мед с борова цвијета и с вријеска и тешко да ћеш наћ бољег меда. Допричавали су стари људи да је у Кнежини био наш намастир ко Вилиндар на Светој Гори, слава јој и милос ђе се гођ спомињала.

Е, синовчино си моја, кад изгубисмо царство на Косову, почеше Турци насртати и вамо на нас. Реда дође и на Кнежину. Оста глас да Босна паде шапатом, без мача и без боја. Не знам како је ђе вило, али богме у Кнежини није. Ту је било боја и боја, и лијепије крвавије гаћа. А вако је било. Турке су ти преко Дрине превела два брата, по несрећи Срби. Они ће се и потурчити, и од једнога ће постати Љубовићи а од другог Ченгићи. Лажу Ченгићи да су од Турака. Они и Љубовићи се подуго нијесу узимали између себе, пас им се меса набијо, јер су знали да  су род. Трећег им брата Турци одмапошјекоше, јер се није стијо да потурчи. А Турке је водијо некакав Шахин-паша и од њега су ти Шахинпашићи. Имали су оџак на Мандри, пошље су прешли на Илијак изнад Кнежине. Некад кад будем боље воље, јуначино и гаћоња мој, казаћу ти и што се то мјесто зове Илијак. Е, ти су ти Шахинпашићи  зулум чинили триста љета по Гласинцу и докле су допирали. Напамет, овог рата их јс затрло, чуо сам.

Рано, у цик зоре, удри Турчин на Кнежину. Прво пада, ито без борбе, једно село испод врела Биошптице, и одма се истурчи. Чували, проклети били и овог и оног свијета, млинице, воденицеи ваљарице сукна и од стра да иг Турчин не попали преврну вјером. Данас се то село, а неће дуго, зове Турковићи седеф тога турчења. Осокољени Турци крену даље, али ударише на руњав нос. Наста крвава сјеча и страшан бој. Ти што су бранили Кнежину изгибоше до једнога, осим што утече војвода Радак, а то ти је онај што под Бобовцем издаде и град краља Стефана Томашевића, посљедњег нашег краља на Босни поносној, преда Турцима. За награду су га Турци вргли с једне стијене и отишао је у комаде. Ако кад одеш на Бобовац, свак ће ти показати ту стијену. Народ је и сад зове Радакова стијена. Бој ти је трајо до пред вече. Причало се, а и данас се прича, да су стријеле заклањале сунце и правиле ладовину, толико иг је лећело. Кажу да кад су овце сјавиле увече с испаше да нијесу могле проћи од поломљеније копаља српскије и џилита турскије и да је село Копљевићи, један душак ода изнад Кнежине, по томе добило име. Ту су ти донедавно живјеле Џинде, гадно потуричко племе. Грдно су прошли и Турци. Ето, преко Краваревице има и сад пут и зову га коњски пут. Направили га турски коњи без јахача, толико их је било. Кад је онај зли Радак бјежо није знао куда ће према Бобовцу, па су му жене рекле да овуда ступи и отад се то мјесто назвало Ступањ.

Брзије дана иза тога у Кнежину ће банути и сам султан Селим. Срушиће манастир и на њему направити султанију џамију. То им је била најстарија џамија, лажу за оне друге накве фехадије, алаџе и ко зна које. Селим нареди да му се изнад врела Кнежака направи столица у камен одакле ће сеирити и одмарати се. Оџе су написале тарију. И данас то стоји и пише по турски – су чок, екмек јок – а то, рећемо, значи да воде има, а да љеба нема. Џамије више нема, фала небесима и свецима, а остало је уже с намастирскије звона, па ће милосник Бог дати те ће јопет с истог мјеста зазвонити наше српско црквено звоно.

Замало не заборавик, неђе девесто двадесете које ли, не знам натачно, Лига народа, то је ко ове сад Уједињене нације, је направила санаторијум у Кнежини, јер ту, веле, да има највише некаквог озона у Европи. Запалио га је четерес и друге године онај Титов злопаша Роћко Чолаковић. Ето ти, кракоњице, приче како је пашја нога узела Кнежину.

Сипни дер нам још по једну док има, па ћемо куд ко, а ни из ћесе ми ни у ћесу – ваљан си, Бог и душа”.