Ђорђе Стратимировић рођен је прије тачно два вијека, 7. фебруара 1822. године, у кући преко пута новосадске Успенске цркве, у близини данашњег Српског народног позоришта. На свијет је дошао као прво дијете у породици Василија Стратимировића, врло образованог племића и посједника из Кулпина, фишкала, правног заступника фрушкогорских манастира. Мајка му се звала Јулија, кћи Јована Петровића, сенатора новосадског.

Први учитељи и васпитачи били су му кулпински словачки свештеници и књижевник Милован Видаковић, близак пријатељ породице. У Новом Бечеју је завршио полугимназију (1832-1836), а потом у Тителу кадетски курс, послије којег студира Војну академију у Бечу. По њеном окончању 1841. постаје  поручник у Седмој хусарској пуковнији на служби у Ломбардији (Милано, Павија). Године 1843. долази у завичај и своју изабраницу Мају (Марија) Закину Бајшанску жени отмицом, против воље њених родитеља. Пошто се команда противила таквом склапању брака, он оставља војну службу и посвећује се породичном имању и правним наукама.

Европа ускоро бива заљуљана таласом револуција (1848.) које су снажно уздрмале и Хабзбуршку монархију. Мађари громко дижу глас за ослобађање од бечког туторства, али и Срби истичу своје захтјеве за независност народности наше, језик и слово српско. То и јавно истичу на скупштини у Пожуну (Братислава), као противтежу агресивној мађаризацији. Том приликом се жестоко вербално сукобљавају мађарски лидер Лајош Кошут и најмлађи члан српске депутације, ватрени патриота Ђорђе Стратимировић. На растанку се “сагласише” да ће се ово питање рјешавати мачем. Тензије на терену расту, Пешта признаје само један политички народ - мађарски и намеће мађарски језик, чак и у црквеној употреби. Командант Петроварадина генерал Храбовски извјештава Беч да народ у Новом Саду масовно симпатише Србију, “при чему маштају о некаквом српском краљевству од Србије, Босне и неких дијелова наше монархије”, а Србима поручује да ту не може бити никаквих Срба, а ко хоће да буде Србин нека одмах иде тамо преко Саве у Србију.

Знао шта слиједи

Митрополит Јосиф Рајачић 1. маја 1848. године сазива Црквено народни сабор у Сремским Карловцима (Мајска скупштина), који проглашава Српску Војводину (Срем, Бачка, Банат) као аутономну област. Митрополит је узвишен у част патријарха, изабран је Главни одбор народа Српског с предсједником Ђорђем Стратимировићем, који ће ускоро постати и војни командант јер је изабрани војвода, пуковник Стеван Шупљикац био службом одсутан. Млади и амбициозни поручник, потоњи генерал Стратимировић, не часи ни часа, већ журно оснива логоре и прикупља народну војску јер зна шта слиједи. Није се дуго чекало на мађарски одговор. Већ 12. јуна, други дан Тројчиндана, генерал Храбовски са злогласном “Дон Мигуел” региментом из Петроварадина напада Карловце. У крвавом обрачуну Срби под командом храброг и вјештог Ђорђа одбијају напад вишеструко јачег непријатеља. Његова храброст, харизма и војна умјешност видно дођоше до изражаја, па га Срби извикаше за свог ђенерала и вожда. Полит Десанчић каже да је био душа српском устанку, млад и лијеп, самоувјерен, али и пријек и врло одважан официр, па су га војници неизмјерно вољели и ишли слијепо за њим. Стратимировић се прогласом обраћа Србима, али и несрпском становништву увјеравајући их да ће бити заштићена њихова нација и језик, те живот и имовина сваког појединца.

 - Нећемо никог да нападамо, само своје да бранимо - узвикнуо је ђенерал. Ускоро му приступа дио шајкашке флоте и он заузима арсенал у Тителу, гдје је заплијенио 80 топова и 2.000 пушака уз обиље муниције. Заслугом великог Гарашанина, Ђорђе брзо доби јак вјетар у леђа у виду оружја и добровољаца из Србије под командом Стевана Книћанина. Већ од августа он има озбиљну војску и туче Мађаре код Ечке, Жабља, Врбаса и Сент Томаша, који се од тада назва Србобран. Касније осваја и Темерин, Сириг, Мошорин и Бачки Јарак. Његош му одушевљено шаље Медаљу Обилића, а кнез Александар своју сабљу и генералску униформу плаветне боје с јаком и црвеним зарукављем златом извезеним.

Међутим, кад заједно с Книћанином не успједе заузети Велики Бечкерек, то искористи већ формиран противнички табор у покрету, на челу с патријархом Рајачићем, да затражи његову смјену. Био је то сукоб конзервативних аустрофилских елемената с либералном и борбеном струјом, коју је представљао Стратимировић. У самом покрету било је разних елемената што су лавирали између Беча и Пеште и настојали да подрију његов ауторитет. Све те силнице су на крају довеле до смјене младога вожда и он у октобру предаје команду приспјелом војводи Шупљикцу, који нажалост ускоро умире. Тад на чело војске патријарх поставља генерала Мајерхофера, једног опасног мутиводу.

- Сујетни старац је упао у опасну замку - кратко је прокоментарисао Стратимировић и разочаран се повукао у томашевачки логор војводе Книћанина. Било је то вријеме великих амбиција и побједа, а нажалост и великих заблуда и промашаја. Бечком двору је од велике важности била борба Срба против мађарских непријатеља, али им је сметао сувише самостални Стратимировић, који је српске војне и политичке циљеве стављао испред царских. Већ пред зиму устанак је у великој кризи, а од почетка 1849. године Беч слаткорјечивим лажима и рафинираним обманама ради на његовом гашењу. Лицемјерни царски загрљај претвори се у дављење! Велики ударац Србима задаће доношење Октроисаног устава 4. марта, који је потрао све тековине српске аутономије. Проглашено је Војводство Србија и тамишки Банат, са сједиштем у неспрском Темишвару и с војном и цивилном управом од Нијемаца и понијемчених Чеха, те службеним њемачким језиком. Срби су тешко разочарани остали празних руку, схвативши да је неискрени Беч с подсмијехом одбацио њихове главне праведне захтјеве и тако им се одужио за крвљу плаћено савезништво.

Сплетке

Све вријеме Пешта, али и Загреб, разним су сплеткама настојали да компромитују и угуше српски покрет. Посебно је занимљива улога политичког Загреба и бана Јелачића. Они су од почетка били против стварања српске Војводине, сматрајући сходно пословичној мегаломанији, да тај простор, или бар његов већи дио, треба бити припојен тзв. Троједној краљевини, односно Хрватској. То што су Срби ту били већински народ није им био проблем, јер ако могу Аустријанци управљати монархијом у којој чине мање од четвртине становништва, што не би слично могли и Хрвати. Анастас Јовановић биљежи да је у вријеме проглашења Српске Аутономне Војводине било реалне опасности да у Загребу дође до покоља Срба. Константин Пејчић пише да, само због опасности од Мађара, хрватске политичке елите трпе Србе, тек као пуко средство за остварење својих циљева. По повратку из Загреба, Тенка Стефановић је изјавио да се тамо о Србима говори крајње увредљиво и потцјењивачки. Исто у писму Книћанину пише и Стратимировић, када је 12. новембра 1848. посјетио Загреб, изражавајући и сумњу према стварним намјерама бана. И патријарх Рајачић је пребацивао Јелачићу што стално обећава, а никако да упути договорену помоћ српском покрету, иако половину његове војске чине православни Срби. Међутим, мудри државник Гарашанин је непогрешиво прочитао тобожњег српског савезника: “Страшно лаже тај бан, ја начисто видим све његове и Мајерхоферове лагарије.” Поједини хрватски политичари попут Кулмера нису ни крили своју отворену мржњу према Србима и њиховом покрету, називајући их суровим Рацима и фукаром.

У прољеће 1849. године Српска народна војска је у расулу, по савјету Книћанина патријарх моли Стратимировића да још једном преузме команду и он то чини односећи бриљантну побједу над 12.000 крвожедних Мађара, за које бјеше кобно кад су у петак 13, палећи све пред собом, напали Шајкашку. Био је то православни Велики петак, 13. априла 1849. године. У тој борби под вождом би рањен и његов коњ Сиротан. До краја априла и током маја он је тукао Мађаре и код Каћа, Будисаве и Римских шанчева, упркос пасивном држању Јелачића. Сви га величају, лист “Напредак” 23. априла пише, “Он је опет најбољи ред у војсци увео, они га слушају и љубе, с њим ћеду у ватру и у воду.” Но, то је била само лабуђа пјесма, прије коначног гашења устанка. На крају ће поменути Мајерхофер у августу 1849. довршити своје раније започето дјело, тако што ће развластити и свог добротвора, патријарха Рајачића, те окончати утапање српске војске у царску и тиме коначно демонтирати српску аутономију. У то вријеме у Угарску стиже и 180.000 војника руске војске, која ће код Темишвара 9. августа до ногу потући главнину мађарских трупа, да би оне четири дана касније коначно капитулирале. Руси су одлучно прискочили у помоћ Аустрији на очајничке вапаје Беча, којег Мађари умало не заузеше тог љета. Тако се обуставише оружани сукоби, али не и политичка превирања у монархији.

Пензија

Послије свега Ђорђе ће резигниран, у чину коњичког пуковника, поново прихватити царску војну службу. Пензионисан је са свега 37 година 1859. године у чину генерал-мајора, али је наставио обављати повјерљиве дипломатске послове.

Како му је прва супруга умрла током устанка 1848, Ђорђе се 1854. вјенчао с Албином Бековом, а кумовао му је кнез Михаило Обреновић. Био је више пута учесник црквено народних сабора у Карловцима, а два пута је биран за посланика у државни угарски сабор у Пожуну. У српско-турском рату ставља се на располагање српској влади, али је послије сукоба с генералом Черњајевом морао под притиском одступити. Послије тога се повукао из јавног живота и живио повучено у Бечу све до смрти 15. децембра 1908. године. Ту је и сахрањен два дана касније, мада је још раније за вјечно почивалиште одредио Сремске Карловце. Ову жељу су му коначно испунили потомци уз помоћ Владе Србије, па се српски ђенерал и вожд, уз високе државне почасти, минуле јесени “вратио кући” и био сахрањен у порти манастира Ваведења Пресвете Богородице 27. септембра 2021. године. За живота обожаван и оспораван, куђен и хваљен, Стратимировић је био и остао централна личност српског покрета и с пуним правом носи епитет великог ратника и српског родољуба. 

Кримски рат 

Када је 1853. године Русија у рату с Турском остварила значајне побједе, које су јој отвориле врата за доминацију на Босфору, Дарданелима, доњем Подунављу и Балкану, у Лондону су пјенили од бијеса. Премијер Палмерсон позива на европски рат против Русије, износећи план за њено комадање, а Стратфорд Канинг узвикује: “Циљ рата европских сила треба бити уништење руске пријетње једном за свагда.” Коалиционе земље Британија, Француска и Краљевина Сардинија 1854/55. нападају Русију, бранећи тобоже Османско царство. Њима се у том Кримском рату, гле чуда, гурајући пред собом Пруску, прикључује и Аустрија. Беч је овим чином запрепастио свијет својом незахвалношћу. Само пет година раније, 15. маја 1849. године, аустријски цар је у Варшави кумио и молио руског императора за помоћ, јер су Мађари угрозили и сам Беч. Никола Први хитно посла моћну војску, која потпуно скрши угарске трупе и тако би спасено његово ћесарско “достојанство”, с којим он сједа на бечки престо.

Херцеговци

Стратимировићи су стара властелинска лоза из Требиња, чије крвне везе сежу у прошлост све до Балшића. За вријеме аустро-турског рата 1737, унуци Петрови, а синови Вучкови, браћа Богић, Томо, Иван и Никола, на позив Аустрије подижу устанак у Херцеговини и нападају Турке око Пазара, Сјенице и Нове Вароши, а слично ће чинити и у каснијим временима. Узмичући пред турском одмаздом, долазе у Бачку са око 200 породица херцеговачких добровољаца, када им царица Марија Терезија признаје заслуге и повељом од 17. јула 1754. даје племићку титулу и посјед у Кулпину. Ова породица дала је више угледних и образованих људи, међу којима се, поред генерала Ђорђа, посебно истиче његов стриц карловачки митрополит Стефан Стратимировић, филозоф и правник који је оставио врло дубок траг у историји војвођанских Срба, гдје му је име уписано златним словима.

 Аутор: Драган Мијовић