У новопазарском селу Лукоцрево, гдје живе Срби и Бошњаци, главна тема нису разлике. Мјештани најчешће говоре о путу. Не о метафоричком, него о правом, земљаном, изрованом макадаму који спаја џамију и манастир, Србе и Бошњаке, прошлост и будућност.

У средишту те приче су игуман Гаврило и имам Џемил Дестановић, двојица вјерских ауторитета који су, умјесто да се затворе у оквире својих богомоља, одлучили да дјелују заједно, за добробит читавог села.

Пут, кажу, значи живот. Јер овдје, гдје живе и муслимани и православци, асфалт није само олакшица, он је обећање да село неће остати празно.

Наизглед обична иницијатива за изградњу пута прераста у снажну поруку заједништва и узајамног поштовања.

Џамија у коју прашина улази кроз прозор

- Пут је жила куцавица опстанка једног народа - каже имам Џемил ефендија Дестановић, стојећи пред бијелом џамијом која се градила више од десет година, захваљујући упорности мјештана, донацијама из Санџака, Србије и дијаспоре.

Од октобра, када је џамија свечано отворена, живот се у Лукоцрево полако враћа. Али долазак до ње, нарочито зими, право је искушење.

- Мало јача киша и одмах канали, рупе. Лети — прашина толико да не можемо отворити прозор. И онда, уместо свежег ваздуха, удишемо облаке прашине - прича Дестановић.

Село је од центра Новог Пазара удаљено осам километара, а џамија још 2,5 километра од најближег асфалта. Од тог пута, асфалтирано је свега 700 метара. Остаје скоро два километра макадама.

Манастир из 15. вијека, исти проблем, исти циљ

На другом крају истог пута, скривен у зеленилу, стоји манастир Свете Варваре из 15. вијека, подигнут у вријеме Немањића, данас метох манастира Ђурђеви Ступови. Игуман, протосинђел Гаврило, показује темеље и зидине у фази археолошких истраживања.

- Пут је неопходан — не само за вернике, него и за туристе. Овај манастир је део културне целине Стари Рас са Сопоћанима, под заштитом светске културне баштине УНЕСКО. Верски туризам је главни адут Новог Пазара, а до овде се тешко долази - објашњава Гаврило.

Археолози већ осам година пажљиво откривају слојеве историје. План је да се до 2027. године започне конзервација цркве и конака. Али, без пристојног пута, ни вјерници ни посјетиоци неће лако долазити.

Симболична донација, а велико дјело

Иако су и манастир и џамија у истом проблему, игуман је без размишљања одлучио да се прво помогне џамији.

- Ефендија ми је рекао да више не могу да чекају, да бар партерно уређење заврше. Рекао сам, нема проблема. Дали смо скромно колико можемо. Нисам желео да се то медијски објављује, али ефендија је инсистирао. И добро је да јесте, јер је то покренуло ширу причу о асфалтирању пута и до џамије и до манастира - прича игуман Гаврило.

Вијест о томе да православни игуман даје новац за уређење џамије обишла је друштвене мреже, изазвала стотине коментара и хиљаде дијељења.

У вријеме када вијести често доносе подјељеност, ова прича донијела је најпозитивније реакције.