У село Лелић, код Ваљева, 3. маја 1991. године пренесене су мошти епископа Српске православне цркве Николаја Велимировића /1881-1956/, изузетног бесједника, доктора теологије и филозофије, који је 1956. године умро у руском манастиру у САД.
Српски православни теолог и бесједник Николај Велимировић канонизован је као Свети Николај Охридски и Жички.
По завршетку теолошких студија у Швајцарској, докторирао је теологију на Универзитету у Берну, а потом дипломирао филозофију на Универзитету у Оксфорду и докторирао у Женеви.
По повратку у Србију, постао је предавач на Богословском факултету у Београду, 1909. године се замонашио, а потом завршио Духовну академију у Петрограду /Санкт Петербург/.
Први свјетски рат Николај Велимировић провео је на Западу као изасланик српске владе, а у Другом свјетском рату био је затворен у нацистички концентрациони логор.
Између два свјетска рата, владика Николај основао је Православну народну хришћанску заједницу, познату као Богомољачки покрет, да би заштитио народ од агресивне секташке пропаганде.
Нијемци нису опростили владици улогу у обарању Тројног пакта крајем марта 1941. године, па су га у Другом свјетском рату, чим су окупирали Југославију, затворили у манастир Љубостиња, а потом и у манастир Војловица.
Са патријархом Гаврилом Дожићем, владика Николај Велимировић затворен је 1944. године у логор Дахау.
Послије ослобођења Југославије владика Николај остао је у емиграцији као непомирљиви противник режима Јосипа Броза Тита.
Владика Николај умро је у емиграцији у руском Манастиру Светог Тихона у Саут Канану у Пенсилванији, а сахрањен на српском народном гробљу поред Манастира Светог Саве у Либертвилу.
На засједању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве у мају 2003. године владика Николај уврштен је у ред светитеља.
Свечана канонизација обављена је у Храму Светог Саве на Врачару 24. маја исте године.
Најпознатија дјела Светог владике Николаја су: "Религија Његошева", "Беседе под гором", "Изнад греха и смрти", "Душа Србије" и "Србија у светлости и мраку".
