Када бисмо одржали минут тишине за сваког нашег претка који је страдао у Албанској голготи, том страшном повлачењу српске војске у зиму 1915/1916. пред тројним нападом Централних сила, када бисмо за сваку жртву само минут ћутали, не бисмо проговорили 169 дана, осам сати и 37 минута јер… у том страшном догађају, Србија је имала чак 243.877 жртава.

А опет, они преостали, измучени, гладни и отписани од свих, како непријатеља тако и савезника, имали су само један сан. Да ослободе своје. И, у томе су и успјели.

Та Албанска голгота, названа тако јер се највећи дио наших снага повлачио кроз беспућа албанских планина, донијела је несагледиве ужасе многима који су се на тај пут отиснули. Пут без повратка, могао би да гласи назив те голготе за оне силне хиљаде који оставише кости да им се траг не зна. Вишенедјељно лутање планинским вијенцима, по снијегу и језивој хладноћи, и донијело је потоњи опис „голгота“ у назив те епопеје, као поређење са јерусалимским брдом на коме је Христос разапет, послије силних мука.

Расправе о томе колико је и да ли је било неопходно одлучити се на такав корак – вјероватно ће се тек распламсати, јер ће једни у страдању видјети неминовност како би се војска и народ спасили, а други стајати уз став војводе Живојина Мишића да се остане на српском тлу и ту пружи посљедњи војни отпор. Али, иако су расправе о томе водиле најумније главе тог времена, на крају је преовладало мишљење да капитулација не долази у обзир, са чиме се и Мишић слагао, а да за нову велику битку нема довољно ни људства ни оружја. Уосталом, за разлику од претходне, 1914. године, Србију није напала само Аустроугарска, већ и највећа сила, Њемачка, а кад је тај здружени напад са сјевера и запада почео, десио се и улазак Бугарске у рат. „С леђа“, како тај продор са истока доживљавају потоње генерације.

Вишеструко надјачана, а потпуно исцрпљена српска војска повлачила се најприје ка средишњем дијелу отаџбине, па ка југу, да би бугарски маневар онемогућено кретање вардарском долином ка Солуну гдје је већ било одређених савезничких снага, махом избјеглих послије пораза од Турака на Галипољу. Одлука о повлачењу усред зиме кроз албанске планине, кроз снијег и лед, оставила је Србију без 243.877 људи. Односно, без сваке 16. особе од око четири милиона колико је земља имала као краљевина када је Први свјетски рат почео.

А проћи у зиму кроз поменута беспућа је толико тешко, толико незамисливо, да је истинско чудо како је војска, односно њен преживјели дио, успио да се домогне „острва спаса“ и, кренувши одатле, на Солунски фронт па правац у ослобађање својега, оствари подвиг који ће се вјечно памтити.

- Недавно сам на међународној конференцији имао предавање о нашем чувеном преласку преко Албаније 1915. године и то из угла планинара и историчара. Сада би неком планинару требало 3.600 евра само за опрему да за 11 дана пређе преко албанских планина, а где су тек трошкови за храну… А наш народ, го и бос – прешао. Кад проради та наша жеља, много немогућег постаје могуће. Кад је најтеже, ми смо најјачи - рекао је својевремено за „Блиц“ виши кустос историчар Дарко Жарић, директор Музеја Топлице.

Прва колона је кренула 26. новембра 1915. из Призрена преко Везировог моста према Скадру и Љешу, у којој су били краљ, влада и дипломатски кор. Четири дана касније, из Призрена креће друга колона, али другим правцем, преко Љум Куле, Пишкопеје, Елбасана и Тиране. Све три српске армије пошле су у повлачење из Пећи: главнина наше војске правцем Пећ – Андријевица – Подгорица – Скадар. Трупе тада називаних „Нових области“, из Старе Србије и рашког краја, ослобођених у Првом балканском рату 1912. од Османлија, правцем Ђаковица – Везиров мост – Љум Кула – Скадар, док је дио српских снага, Тимочка војска и одреди из западне Македоније, ишао преко Пишкопеје, Дебра и Струге у Елбасан. Српска влада је кренула 24. новембра из Призрена преко Љум Куле у Скадар, а за њом је кренула 26. новембра 1915. и Врховна команда.

И само опраштање од Србије је било тешко. Уосталом, ријечи нашег чувеног комедиографа, Бранислава Нушића, у његовом дјелу „1915“, овако о томе свједоче:

„То је био посљедњи одмор на грудима отаџбине и сада ваља прећи мост који ће нас раставити од ње.

Тужан је то растанак био, тужак као кад се дјеца праштају од мајке напуштајући јој крило материнско. И како свако на свој начин тај бол растанка исказује: уздахом или сузом или немим ћутањем, које је кадро и највећи бол да изрази. Ено га један клекао на кољена, полегао и љуби земљу, ено га други, крсти се и моли Богу.

И ја сам се сагао и шакама ископао прегршт земље, те везао је у карјичак једне мараме и метнуо у њедра. То је та земља на којој смо никли, која нас је хранила и коју смо бранили; то је та земља коју је прелила крв и суза толиких покољења и која у својим њедрима крије толике жртве за њену слободу; то је та земља која покрива и сише младо и њежно тијело мојега јединца.

Понијећемо те у њедрима, у крајичку марамице, о прегршти земље српске! Понијећемо те у њедрима својим понијећемо те, отаџбино, собом! Као што је некада, о причешћу, капљица вина садржавала у себи сву величину једне вјере и једнога наука, тако ће ова прегршт земље садржати у себи сву величину једне слободе и једне љубави коју собом исказује отаџбина. Крај те прегршти ми ћемо палити кандило, крај ње ћемо славити и преслављати, из ње ћемо одвајати мрвице и бацати их у гробове које будемо копали у туђини, на тој ћемо се прегршти земље клети, на њој завјетовати, из ње црпиizти поткрепљења у данима туге, и снаге – у данима поуздања и вјере“.

Србија је склопила споразум са предсједником алабанске владе, Есад-пашом Топтанијем, о несметаном проласку војске ка обали, гдје би је дочекали савезнички бродови, но поједина албанска племена, која нису признавала Есад-пашину власт, константно су нападала изнемогле колоне, за разлику од оних других њихових сународника који су били вољни да помогну. Ти напади, међутим, нису били страшнији од два ужаса: језиве хладноће и огромне глади. О тој глади Растко Петровић, у својој књизи „Дан шести“, овако описује један детаљ из повлачења:

„Одмарао се дуго. Имао је свој појас преко колена. Најприје је мислио да га понуди неком Арнаутину, онда је закључио да ништа за њега не би добио, а и да не би имао послије чиме да стегне своје прње. Појас је био стар. Постепено је на њему бушио рупу до рупе, како је мршавио. У гимназији је тај појас још мирисао на нову кожу и копча је била од блиставог никла. Сада му је лежао преко кољена. Док га је гледао, постепено се једна идеја објављивала. Почео је да се претвара како једе. Приносио је руке устима и онда мрдао вилицама као да жваће. Чинио је то што је могуће видније иако су га ти покрети замарали.“

Српска војска, по мишљењу непријатеља, више није постојала. Томе у прилог и саопштење њемачке Врховне команде од 29. новембра 1915:

„Пошто српска војска више не постоји, већ постоје само њени биједни остаци који су се разбјегли у дивље албанске и црногорске планине, гдје ће без хране по овој зими наћи своју смрт, то су прекинуте даље операције и неће се више издавати извјештаји са балканског ратишта“.

А војска је ишла. И ишла. Без хране, на пут који је трајао дуже него што је ико од тог марша кроз албанске планине могао и да замисли. Само се гледао леш до леша до ког се наилазило, лешеви оних који су на том путу пали, а поглед је по бјелилу трагао за било чим што би била назнака обале, или приморског градића Љеш.

- Упркос немогућности да стоји на ногама, на рањавим стопалима, изнемогао, он је посљедња три километра до Љеша превалио у недјељу, од јутра до вечери. Није видио предео, ни људе, ни блатишта, пошто је без престанка био у бунилу. Једна једина мисао блистала је иза читавих завјеса његовог кошмара: стићи у Љеш, наћи тамо нешто за јело, било шта, за двадесет динара, које је још увијек носио у њедрима, писао је Петровић.

Послије више од мјесец дана ужаса, спаса у Љешу – није било. Јер тамо није било толико ишчекиваног сусрета са савезницима. Просто, савезника није тамо било са својим бродовима. Дијелом због оправдања да је опасно приближити се толико црногорској обали, у којој је био дио аустроугарске флоте, дијелом због увјерења да српска војска, заиста, више не постоји. Тек на интервенцију руског цара Николаја, који је запријетио Британцима и Французима да ће се повући из ратног савеза, помоћ је почела да се организује, али су преживјели, изгладнили и исцрпљени Срби морали пјешке на још један пут. Око 180 километара дуг, по блату и мочварама албанског приморја, од Љеша ка Валони, да би се тамо укрцали на бродове. Више десетина хиљада људи је управо у том дијелу „Албанске голготе“ и страдало, не дочекавши радостан сусрет са савезницима.

Када је превоз бродовима на Крф обављен, а до 15. фебруара на то „острво спаса“ превезено је 135.000 наших предака, док је око 10.000 транспортовано на сјевер Африке у Бизерту, у званичном извјештају министра војног генерала Божидара Терзића, упућеном предсједнику владе Николи Пашићу, наведено је да је нестало, умрло, погинуло или заробљено 243.877 људи. За које бисмо, да одржимо по минут тишине за сваког, ћутали непрекидно 169 дана, осам сати и 37 минута.

А опет, на Крфу, на чијем је суседном острву Видо до 23. марта 1916. умрло 4.847 људи које је Албанска голгота коштала живота, они прежјивели су почели да се опорављају. Да сањају о повратку. Једну пјесму, о том сну, сигурно знате:

Ова друга пјесма, објављена у прољеће у званичном гласилу наше државе на Крфу, написана пером непознатог војника, можда још снажније описује ријешеност да се од сна о слободи не одустане:

СА ГОЛГОТЕ

Осудише нас због љубави наше

за земљу своју, за слободно име,

и крст нам тежак на рамена даше,

и трнов венац, и поругу с њиме.

Три врага су нас гонила Голготи

и ругала се због часнога пада,

и шибали нас просјаци и скоти,

к’о Христа – олош вечитога града.

Но, ми смо ишли гордо и без суза…

Крвави зној нам липтио са чела

И ми смо ишли… Ко црна Медуза

судба нам змијом обвијала тела.

И – нисмо пали на тешкоме путу.

Ћутке смо дошли до врхунца мука,

не жалећи се на судбину круту,

и не пустивши молбе ни јаука.

Распели су нас…

Ал’, Пилати, чујте!

Ви што сте крст нам бацили на плећа,

добро гроб наше слободе закујте,

јер Васкрс иде иза тог Распећа!

На стражу – ваше доведите чете,

и не дајте им пирове крај гроба,

јер бели орли са осветом лете,

да стигну тамо у незнано доба.

У то ће доба Јуда око врата

сам себи замку натаћи; пун стида,

И док га гуши крв невиног брата,

себе ће својим зубима да кида.

ТАДА НЕК БЕЖЕ ВАШЕ П’ЈАНЕ СТРАЖЕ

С ОГЊИШТА НАШИХ, С ДОМА НАМ СВЕТОГА

ЈЕР БАЈОНЕТИ ИДУ ДА ПОТРАЖЕ

ГРОБАРЕ НАШЕГ НЕУМРЛОГ БОГА.

(Да збаце круну крваву им с главе

и прљав венац разбојничке славе.)

…

То записаше и… пођоше по слободу.

Пише: Дарко Николић