Велики српски писац и сликар Ђура Јакшић, који је преминуо на данашњи дан 1878. године, био је најизразитији представник романтизма у српској књижевности и један од најдаровитијих српских сликара 19. вијека.

Писао је родољубиве, сатиричне и социјалне лирске и епске пјесме.

Сликарство је учио у Сегедину, Темишвару, Пешти, Великом Бечкереку (Зрењанин), Бечу и Минхену. Потом је био учитељ у многим мјестима у Србији и предавао цртање у Крагујевцу, Пожаревцу и Јагодини.

Ђуру Јакшића његови савременици описивали су као – страственог, маштовитог, са пламеним емоцијама, те бунтовног и слободољубивог.

Писао је романтичарске пјесме о слободи и стиховане лирске исповијести.

Пјесме “На Липару”, “Поноћ”, “Мила”, “Падајте, браћо”, “Отаџбина”, “Ја сам стена”, “Ноћ у Горњаку” спадају у врх српске романтичарске поезије.

Ђура Јакшић написао је и драме у стиховима “Сеоба Србаља”, “Јелисавета, књегиња црногорска” и “Станоје Главаш”, те око 40 приповједака.

Јакшић је био боем. Дане и ноћи проводио је у београдским кафанама. Упркос туберкулози писао је и сликао.

Сахрањен је на старом Ташмајданском гробљу. Након што је 1886. године отворено Ново гробље у Београду, његове мошти пренесене су тамо.

Ђура Јакшић спада међу најзначајније српске пјеснике, приповједача, сатиричаре и сликара 19. вијека. Његова дјела су незаобилазан дио школских уџбеника и лектира у многим школама у Србији и региону.