Организација "Slow Food" из Требиња је, заједно са Музејом Херцеговине из овог града, покренула поступак заштите аутохтоног херцеговачког сира из мијеха као дијела културног насљеђа, а све је урађено у оквиру пројекта "Траговима предака - виртуелно путовање".

Божана Ђузеловић, виши кустос етнолог у Музеју Херцеговине, каже да је ова установа дио партнерства у коме, осим "Slow Fooda", учествују Центар средњих школа Требиње, Фото-кино клуб Требиње и пољопривредни кластер "Стара Херцеговина".

-Акценат је био на томе да се што више младих људи упозна са нашом традиционалном исхраном, а у току пројекта смо дошли на идеју да сир из мијеха уврстимо на прелиминарну листу нематеријалног насљеђа БиХ, па смо ми из музеја обрадили све расположиве податке и послали их Центру за нематеријално насљеђе у Бањалуци- каже Ђузеловићева.

Из Бањалуке је по процедури све стигло до комисије UNESCO-а, тако да се сир из мијеха сада налази на прелиминарној листи нематеријалног насљеђа.

У требињском "Slow Foodu", гдје су до сада покретали иницијативе за заштиту многих прехрамбених производа, кажу да су многе врсте хране најприје спасене од одумирања, а онда су и сертификоване као здраве и аутохтоне.

-Ту су грах пољак, кукуруз стоданак, боранија рога, парадајз јабучар, али и сир шкрипавац, као и кајмак и сир из мијеха, који су стари и били помало заборављени херцеговачки производи, али су ипак опстали захваљујући јаким напорима појединаца да очувају њихову производњу- кажу у "Slow Foodu".

Божана Ђузеловић о сиру из мијеха додаје да докази о аутохтоности и старом поријеклу овог производа датирају још из средњег вијека, а што је најзанимљивије, технологија његове производње се није мијењала да данашњих дана.

-Постоје материјални докази да се сир из мијеха помиње још у 14. вијеку, о чему говоре подаци из Дубровачког архива- каже Ђузеловићева, објашњавајући да је процес прављења ове намирнице потекао од сточара који су због потребе чувања сира у љетним мјесецима стављали мале грудвице у козје и овчје мјехове и затим их затварали.

Мијех се прије употребе стављао на дим да се просуши и на тај начин се стерилисао, а онда се у њега стављао сир и све би се добро запечетило да тако одстоји два до три мјесеца, што би представљао добар извор исхране у зимским мјесецима.

Иако ова намирница апсолутно задовољава критеријум аутентичности и континуитета, а на исти начин се производи и данас, што му даје специфичности, Ђузеловићева додаје да је за цјелокупан процес заштите потребан дужи период, јер је тек доспио на прелиминарну листу, а онда БиХ треба да га кандидује на општој листи UNESCO-а.

Ипак, у Требињу су сви убијеђени да ће се то ускоро десити, што би дало велике бенефите и произвођачима и граду Требињу.

Божана Ђузеловић каже да је херцеговачки сир из мијеха, специфичног укуса и мириса, и након вишевјековног периода, права делиција на херцеговачким трпезама, па је веома тражен и у ресторанима и у трговинама.

-Иако је можда најпознатији сир из мијеха са подручја Невесиња, све врсте ове делиције су изузетно квалитетне и врло тражене, па сви они који га производе могу на кућном прагу продати све- каже Ђузеловићева.