Војна академија вас учи посебној одговорности. Одговорни сте за друге. Углавном сам била сама, сестра је много старија, нисам навикла ни да зависим од других. Научила ме је заједништву. То је важно. Као и служење својој држави и свом народу. А породица је ослонац и смисао успjеха. Ни једна десетка не би имала смисла да немам с ким да подијелим радост.

Ово за Спутњик каже Хелена Брајић из Ластве код Требиња, двије године заредом најбољи кадет Медицинског факултета ВМА Универзитета одбране. Дјевојка која руши стереотип о штреберу који по цио дан седи над књигом:

„Између цивилне и војне медицине изабрала сам другу, јер ме је привукла пракса. Већ на трећој години добијамо клиничке предмете и радимо уз професоре и менторе. Учимо како да задобијемо повјерење, у почетку сам се стидила да приђем пацијенту. Најважније је научити контакт са живим човјеком“.

Још један контакт за Хелену је веома важан, контакт са природом, зато је Спутњик одлучили да разговор обаве у парку испред Академије, да „мало дишу“. Прво је питају како је, искрено, а она тако и одговара:

„Добро сам, хвала на питању. Није често да ми неко постави то питање. Сваки дан је много активности, обавеза на факултету и у војсци. На крају сваке недјеље могу да кажем, била је турбулентна и уморна сам“.

Међутим, на лицу најбољег питомца Медицинског факултета ВМА Универзитета одбране не види се умор, само широки осмијех.

У униформи литерарна душа

Ова свестрана дјевојка била је један од најбољих ђака Гимназије „Јован Дучић“. Нема литерарног конкурса на коме није бриљирала, а на Филозофском факултету Универзитета у Источном Сарајеву уручена јој је награда “Млади србиста”, за најбољи литерарни есеј.

Њена литерарна душа вири и из униформе Војске Србије. Проговара:

„Кад спакујем кофер, све понесем са собом, и Требиње, и Требишњицу, Ластву и Платане. И сунце херцеговачко, небо и породицу. Ништа не остаје изе мене, све је са мном. Недостају ми да их загрлим, али су са мном сваког дана“.

Војни режим је одличан систем

Сваког дана Хелена устаје у шест, у 6.20 је јутарње вјежбање, 6.50 доручак, у 7.30 подизање заставе и смотра. Настава траје до два, ручак је у три.

„Простор за маневрисање није велики. Овдје је дан организован, такав је систем и то је одлично. Моја мама каже, све може да се стигне, ако је човјек добро организован“.

У Београду студира захваљујући специјалним везама Србије и Републике Српске. Плашила се реакције родитеља и сестре када им каже да жели да студира баш на Војној академији:

„А они су били одушевљени! Веома су поносни. Мама је скромна жена, али у неколико ријечи умије да каже много. Сестра је моја супротност, али смо заједно у свему. Без њих ништа не би имало потпуни смисао“.

Од великог бола до животног позива

Хелени је породица све, због породице је и одлучила да студира медицину. Није то, каже, нека нереална прича, да је одувијек маштала да буде хирург. Управо супротно.

„Крајем средње школе имала сам лоше искуство. Тата ми је преминуо, а љекари су се према њему понашали лоше. То је могло да ме удаљи од медицине, али је ипак изазвало потребу да покушам да мијењам ствари. Осјетила сам да је то професија у којој живот човјека зависи директно од вас. Није само репродукција знања, већ и посвећеност, смиреност и емпатија“.

Професори као родитељи

Додаје да је на правом мјесту, од својих професора може научити и оно што се не учи из књига, што се види на примјеру, односу према пацијентима, али и студентима.

„Књига вас не може научити ономе што професор каже кад напомене, „запамтите ово, требаће вам једног дана“. А лични однос са професорима је драгоцјен. Могу да их позовем у свако доба, ако ми нешто треба, било какав савјет“.

Нема омиљени предмет, али је занимају клиничке дисциплине.

- Привлачи ме анестезиологија, да сагледам човјека у цјелини. Да не лијечим дијагнозу, већ човјека - истиче најбољи студент.

Лични однос са Богом најважнији

Хелена жели да једног дана лијечи људе зато што воли друге и вјерује и да се ништа не дешава случајно, да се зна ко тиме управља. И јако је нервира када га називају „неком силом“.

„Није нешто, него неко. Породица и Бог су оно што ме држи. Лични однос са Богом. А љекар мора да види у пацијенту човјека, а не број или картон. Ако у другом не видите некога равног себи, тешко можете бити добар љекар. Не волим лако да кажем да сам вјерујући човјек, јер грешим сваки дан, али трудим се да живим вриједности које сам понијела од куће“.

Признаје да јој је на првој години било тешко, то вјероватно прође сваки студент који није из Београда, али бити истовремено и студент и војник, баш је велики изазов:

- Али имала сам срећу да упознам добре људе и надређене који су примјер. Када се односи граде на одговорности и међусобном поштовању, све дође на своје мјесто - истиче.

Може и пет спортова, ако си организован

Мјеста у њеном војно - љекарском режиму има и за оно што, поред људи и природе највише воли, спорт.

„Тренирала сам атлетику са нашом чувеном Наташом Ћулафић, бавим се рвањем, планинарењем и пливањем. Имамо сада и ронилачку секцију. Може човјек да постигне, ако му то значи. Лаже онај ко каже, немам времена за нешто. Не, нисам га створио за то. Нисам се довољно потрудио да га створим“.

„Просвјета“ - више од стипендије

Као једна од најбољих, Хелена је већ пет година стипендиста Српског просвјетног и културног друштва „Просвјета“ из Мостара. Она је у „елитној јединици“ од шест студента из Херцеговине који су најбољи од најбољих. Њена стипендија има три нуле којима претходи велики број, али то, каже, није цијела стипендија.

„То је много више од новца. Када сам дошла у Београд, на пријемни, нисам знала никога. Жене из Просвијете су ме примиле код себе, пазиле ме, као да сам њихово дијете. Дођеш у велики град, у непознато, а онда те испрате на пријемни са храном, воћем и слаткишима, као да сам код моје маме. Кажу, ти си неко мој. Најлакше је дати новац, ти људи су окупљени око идеје, уче нас вриједностима које су нас и родитељи учили код куће“.

Обавјештава да је у току конкурс за најбоље ђаке и студенте из Далмације, каже да би било добро да окаче  линк, да имају гдје да сазнају о условима за стипендију Просвјете. Ако дођу у Београд на студије, и она је ту за њих. Биће дио породице, а породица је најважнија.

Љубав према Србији и Српској

Почиње киша, предлажемо растанак, Хелена не мари, она је из Херцеговине, тамо се не плаше временских непогода. Тамо су је, каже, од малих ногу учили традиционалним вриједностима, родољубљу. Добра је киша, ако си испод свог неба. А њено је баш широко. Моћи ће да буде и војник, и љекар. И у Србији и у Српској.

- У Херцеговини вас уче да је, гдје год постоји ваш човјек, ваша земља. Радићу тамо гдје будем потребна. Да ли ће то бити Требиње, Београд, Република Српска или Србија, у овом моменту није важно. Јесте важно, али није примарно. Осјећам одговорност. Осјећам љубав и према Републици Српској и према Србији. Осјећам да треба да служим свом народу и држави. Ма гдје да се нађем, ма гдје да постоји наш човјек“.