У Братунцу је данас обиљежена 31 година од страдања 15 српских цивила у братуначком селу Загони које су убили припадници муслиманских снага, те је код централног спомен-крста на градском гробљу положено цвијеће и прислужене свијеће за покој душа настрадалих.

Муслиманске оружане формације из Сребренице и сусједних села на данашњи дан 1992. године убиле су 14 Срба, док је петнаеста жртва подлегла ранама дан касније. Нестали Михајло Михајловић никада није пронађен, а међу убијенима било је и пет жена.

Осим преживјелих чланова породица убијених и неколико мјештана Загона који су одали почаст својим сродницима и комшијама, цвијеће код спомен-крста положила је делегација Организације породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила из Братунца.

Чланови породица убијених су и данас изнијели огорчење и подсјетили на почињени масакр у Загонима, за који нико није одговарао, као ни за многе масовне злочине почињене над Србима у средњем Подрињу.

Преживјели истичу да се не смије заборавити страдање недужних мјештана овог села који су убијени само зато што су били Срби и да ће преносити истину о том злочину млађима да им се не понови зло које је њих задесило прије 31 годину.

Они наводе да ће одавати почаст, сјећати се својих најдражих и причати млађима о њиховом страдању, иако правосуђе БиХ не обраћа пажњу и ништа не чини да починиоци овог злочина одговарају.

Предмет у вези са страдањем Срба у Загонима налази се у Тужилаштву БиХ од 2014. године и породице настрадалих оцјењују да тужиоци свјесно опструишу овај, као и још неколико предмета који се односе на злочине над Србима на подручју Братунца.

Предсједник Општинске организације породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила Радојка Филиповић рекла је да о стравичним злочинима 28. дивизије такозване Армије БиХ најбоље свједочи злочин почињен над цивилима који су радили на њивама у Загонима.

- Чињенице да су на данашњи дан убијени петогодишњи Владимир Гајић и Мара Божић, која је имала 90 година, потврђују показану свирепост злочинаца. Овај злочин, као и сви остали почињени у српским селима овог краја указују на јасну намјеру такозване Армије БиХ да почини геноцид над српским народом јер су убијали све што је српско не остављајући живе ни дјецу ни старце - рекла је Филиповићева Срни.

Филиповићева је истакла да је 2015. године требало да буде процесиран предмет "Загони", али да се још "чува" у Тужилаштву БиХ, које чека да свједоци помру и да због непостојања свједока за српске жртве нико не одговара.

Према њеним ријечима, то је постала пракса правосуђа БиХ и тако се жели створити правосудна статистика и слика да злочини над Србима нису ни почињени, јер опструкцијом правде Тужилаштво штити злочинце и ствара једнострану и нетачну слику о карактеру рата у БиХ.

- Остаје нам да се сјећамо, одајемо почаст убијенима, обиљежавамо годишњице страдања, да његујемо културу сјећања на жртве, да их не заборављамо и преносимо млађима да су убијени само зато што су били Срби - поручила је Филиповићева.

Она је подсјетила да су истог дана из Сребренице нападнута српска села Загони у братуначкој и Крњићи у тадашњој општини Скелани и да се ти напади разликују од осталих јер нису изведени у зору, него у послијеподневним часовима и становништво је убијано код кућа и на њивама.

Божана Гвозденовић, чија је седамнаестогодишња кћерка Рада убијена и масакрирана тог дана, раније је причала да су купили сијено на њиви када је око 15.00 часова почела пуцњава са свих страна.

- Муслимански војници са жутим тракама око руку излазили су из потока из правца сребреничког села Бљечева и уз повике `Алаху екбер!` и `Хватај живе и води у Бљечеву!` пуцали су по народу који је почео бјежати у правцу Братунца - испричала је Гвозденовићева.

Она је навела да је било много муслиманских војника.

- Бјежала сам према кућама и сакрила сам се у шибље видјевши да не могу побјећи. Одатле сам гледала и слушала како пале село и како неки дозивају `Хајде да их побијемо и похватамо, па ћемо онда палити` - присјетила се Гвозденовићева.

Она је рекла да је кћерка Рада била код куће и да су је у близини убили и исјекли.

Гвозденовићева је испричала да није могла препознати никог од муслиманских војника јер су били у униформама, а и скривала се да је не пронађу.

- Једном сам давала изјаву о том догађају у братуначкој Полицијској станици и више ме нико никада није позивао да свједочим, а нико није одговарао за злочин у нашем селу. Да су убили мене мјесто Раде, камо среће - рекла је ова мајка.

Она сматра срамотним правосуђе БиХ, будући да нико за 31 годину није одговарао за овај злочин и да је јасно да се окривљују и суди само Србима за све, а да се прикривају муслимански злочини и опструише процесуирање починилаца злочина над Србима.

Мјештани Загона не желе више да медијима говоре о злочину у Загонима разочарани односом правосуђа БиХ према српским жртвама.

Они се надају само Божијој правди и кажу да је, према њиховим сазнањима, почела да сустиже злочинце и исправља неправду и бруку хашког и правосуђа БиХ.

Подсјећају и на свирепост злочинаца који су косом исјекли непокретну Милеву Димитрић и још неке рањене Србе из Загона.

Такође, преживјели истичу да су их напале комшије муслимани из сусједних села јер су их поименично дозивали убијали и сјекли.

Радомир Гвозденовић након получасовне пуцњаве није могао да препозна сестру Раду, коју је нашао исјечену код куће.

Као и у другим селима око Братунца и Сребренице муслимански војници су све убијали и уништавали у намјери да затру трагове српског постојања.

Ово село је страдало и у Другом свјетском рату од истих непријатеља и ни тада нико није одговарао за злочине, што је охрабрило потомке починилаца да и они понове злодјело знајући да неће бити кажњени, што се обистињује.

Напади на Загоне настављени су све до Петровдана 1992. године, када су муслиманске снаге тежиште свог напада пребациле на српска села источно од Сребренице, гдје су тада починиле злочине над српским становништвом у Залазју, Сасама, Биљачи и још неким засеоцима, које су потпуно уништиле.

У Горњим Загонима, гдје се овај злочин догодио, још нису обновљене све куће и у селу живи само неколико старица удовица.