Данијел Блажић је носилац црног појаса први дан, био је дугогодишњи репрезентативац Републике Српске за коју је освојио више медаља на балканским првенствима – четири златне, једну сребрну и двије бронзане. За девет година, колико је тренирао овај спорт у Славији из Источног Сарајева, постао је један од најбољих такмичара на Балкану и власник је мајсторског звања црни појас први дан. Његове квалитете препознала је и екипа нашег портала, те смо одлучили да са Данијелом поразговарамо о његовим спортским успјесима, прераном пензионисању, али и о томе како изгледа живот у једној вишечланој породици, које су, заиста, ријеткост у данашње вријеме.

Када си почео да се бавиш џиуџицом и ко ти је био највећа подршка?

Џиуцицом сам почео да се бавим 2008. године када се у Источном Сарајеву основао „Џиу џицу клуб Славија“. Био сам један од првих полазника тог клуба, а ево и дан данас сам ту, како у улози такмичара, тако и у улози тренера. У почетку, највећу подршку сам имао у својој породици, али сам убрзо ту стекао и много пријатеља, клупских другара и наравно, била је ту и подршка тренера који су ме научили првим корацима. Издвојио бих тројицу тренера, који су били оснивачи нашег клуба. Са једним од њих и дан данас сарађујем, то је Огњен Црногорац. Осим њега, имао сам још два тренера, Дарка Аврама и Невена Весељака.

Који су најзапаженији резултати које си постигао?

Па свакако да бих издвојио 4 титуле првака Балкана и медаљу коју сам освојио у јуну мјесецу на Европском првенству у Бањалуци. То је била брзонзана медаља, и једина сениорска медаља за Босну и Херцеговину у џиу џицу спорту. Био сам 7 пута државни првак, освајао медаље на међународним турнирима у региону, у склопу тима “Српска” и учествовао три пута на такмичењу „Јадранска Лига“. Најбољи пласман на свјетској ЈЈИФ листи: 14. мјесто. Добитник сам разних признања и награда на општинском, градском и републичком нивоу. То су неки од мојих најзапаженијих резултата.

Да ли си имао подршку од локалне заједнице, односно институција надлежних за развој спорта?

Искрено, подршку сам имао, али у оној мјери која је требала, она је изостала. Конкретно, то је била подршка од општине Источно Ново Сарајево и наченика Љубише Ћосића и од неких привредних субјеката који егзистирају на нашој општини.

Знамо да потичеш из вишечлане породице. Можеш ли нам рећи како си успијевао да ускладиш породичне, школске и спортске обавезе?

Да, потичем из вишечлане породице која броји десеторо дјеце. Сваки спорт, поготово када се ради на високом нивоу захтијева одређена одрицања, али, уз јаку вољу и добру организацију може да се усклади.

Брат ти је, такође, успјешан спортиста. Да ли се и остали чланови породице баве спортом?

Да, мој брат Данел, игра фудбал у ФК „Фамос“ и мали фудбал у ФК „Славији“. Он је један од бољих спортиста у општини Источна Илиџа. Осим нас двојице, и остала браћа и сестре су се бавили спортом, али нису ишли до неких домета, с обзиром на добре предиспозиције. Један брат је тренирао фудбал, други брат и сестра су тренирали са мном џиу џицу.

Због чега си, у пуној физичкој и менталној снази, престао професионално да се бавиш спортом, када су се од тебе могли очекивати изузетни резултати? Да ли је у питању недостатак финансијске подршке?

Јесте, то је свакако један од разлога. Такође, желио сам ове, можда најбоље године да посветим радећи нешто друго и на тај начин обезбиједим себи живот. Тако да, генерално, бити врхунски спортиста и такмичити се на врхунском нивоу захтијева много одрицања, времена и других пропратних ствари. Закључио сам да сам остварио своје властите циљеве, упркос недостатку финансијске подршке, доказао сам да могу направити резултат. Једноставно, у том тренутку знао сам да је то то. Иза мене је скоро па 10 година активног бављења спортом.

Да ли си се сасвим повукао из спорта?

Имао са жељу да завршим такмичарску каријеру са неком врхунском турниру, и то се десило након освајања бронзане медаље на Европском првенству. Планирам, наравно и даље да останем у спорту, као тенер, да преносим знање које сам стицао, а и као судија. У марту сам положио и судијску националну лиценцу и до данашњег дана сам одсудио већ 5 турнира, од чега су четири била у Републици Српској, а један је недавно био у Скопљу, у Македонији.

Шта би поручио младима који желе да се баве спортом? Да ли је џиуџицу код нас перспективан спорт за некога ко жели професионално да се бави тиме?

Младим људима бих поручио да се баве спортом, али да у том бављењу спортом не претјерују, да не иду до својих крајњих граница, јер нисмо сви способни да гурамо своје тијело до максимума. Такође, поручио бих људима да се баве спортом због свог личног задовољства, због дружења, путовања итд. Уколико се буду бавили спортом због финансија, врло лако и врло брзо ће одустати.

Чиме се тренутно бавиш и какви су твоји планови у будућности?

Моји планови за будућност су да се усавршавам као тренер, као педагог. Тренутно сам студент на Факултету за визичко васпитање и културу. Такође, желим да напредујем и као судија. Све у свему, планови су уско везани за спорт.