Danijel Blažić je nosilac crnog pojasa prvi dan, bio je dugogodišnji reprezentativac Republike Srpske za koju je osvojio više medalja na balkanskim prvenstvima – četiri zlatne, jednu srebrnu i dvije bronzane. Za devet godina, koliko je trenirao ovaj sport u Slaviji iz Istočnog Sarajeva, postao je jedan od najboljih takmičara na Balkanu i vlasnik je majstorskog zvanja crni pojas prvi dan. Njegove kvalitete prepoznala je i ekipa našeg portala, te smo odlučili da sa Danijelom porazgovaramo o njegovim sportskim uspjesima, preranom penzionisanju, ali i o tome kako izgleda život u jednoj višečlanoj porodici, koje su, zaista, rijetkost u današnje vrijeme.

Kada si počeo da se baviš džiudžicom i ko ti je bio najveća podrška?

Džiucicom sam počeo da se bavim 2008. godine kada se u Istočnom Sarajevu osnovao „Džiu džicu klub Slavija“. Bio sam jedan od prvih polaznika tog kluba, a evo i dan danas sam tu, kako u ulozi takmičara, tako i u ulozi trenera. U početku, najveću podršku sam imao u svojoj porodici, ali sam ubrzo tu stekao i mnogo prijatelja, klupskih drugara i naravno, bila je tu i podrška trenera koji su me naučili prvim koracima. Izdvojio bih trojicu trenera, koji su bili osnivači našeg kluba. Sa jednim od njih i dan danas sarađujem, to je Ognjen Crnogorac. Osim njega, imao sam još dva trenera, Darka Avrama i Nevena Veseljaka.

Koji su najzapaženiji rezultati koje si postigao?

Pa svakako da bih izdvojio 4 titule prvaka Balkana i medalju koju sam osvojio u junu mjesecu na Evropskom prvenstvu u Banjaluci. To je bila brzonzana medalja, i jedina seniorska medalja za Bosnu i Hercegovinu u džiu džicu sportu. Bio sam 7 puta državni prvak, osvajao medalje na međunarodnim turnirima u regionu, u sklopu tima “Srpska” i učestvovao tri puta na takmičenju „Jadranska Liga“. Najbolji plasman na svjetskoj JJIF listi: 14. mjesto. Dobitnik sam raznih priznanja i nagrada na opštinskom, gradskom i republičkom nivou. To su neki od mojih najzapaženijih rezultata.

Da li si imao podršku od lokalne zajednice, odnosno institucija nadležnih za razvoj sporta?

Iskreno, podršku sam imao, ali u onoj mjeri koja je trebala, ona je izostala. Konkretno, to je bila podrška od opštine Istočno Novo Sarajevo i načenika Ljubiše Ćosića i od nekih privrednih subjekata koji egzistiraju na našoj opštini.

Znamo da potičeš iz višečlane porodice. Možeš li nam reći kako si uspijevao da uskladiš porodične, školske i sportske obaveze?

Da, potičem iz višečlane porodice koja broji desetoro djece. Svaki sport, pogotovo kada se radi na visokom nivou zahtijeva određena odricanja, ali, uz jaku volju i dobru organizaciju može da se uskladi.

Brat ti je, takođe, uspješan sportista. Da li se i ostali članovi porodice bave sportom?

Da, moj brat Danel, igra fudbal u FK „Famos“ i mali fudbal u FK „Slaviji“. On je jedan od boljih sportista u opštini Istočna Ilidža. Osim nas dvojice, i ostala braća i sestre su se bavili sportom, ali nisu išli do nekih dometa, s obzirom na dobre predispozicije. Jedan brat je trenirao fudbal, drugi brat i sestra su trenirali sa mnom džiu džicu.

Zbog čega si, u punoj fizičkoj i mentalnoj snazi, prestao profesionalno da se baviš sportom, kada su se od tebe mogli očekivati izuzetni rezultati? Da li je u pitanju nedostatak finansijske podrške?

Jeste, to je svakako jedan od razloga. Takođe, želio sam ove, možda najbolje godine da posvetim radeći nešto drugo i na taj način obezbijedim sebi život. Tako da, generalno, biti vrhunski sportista i takmičiti se na vrhunskom nivou zahtijeva mnogo odricanja, vremena i drugih propratnih stvari. Zaključio sam da sam ostvario svoje vlastite ciljeve, uprkos nedostatku finansijske podrške, dokazao sam da mogu napraviti rezultat. Jednostavno, u tom trenutku znao sam da je to to. Iza mene je skoro pa 10 godina aktivnog bavljenja sportom.

Da li si se sasvim povukao iz sporta?

Imao sa želju da završim takmičarsku karijeru sa nekom vrhunskom turniru, i to se desilo nakon osvajanja bronzane medalje na Evropskom prvenstvu. Planiram, naravno i dalje da ostanem u sportu, kao tener, da prenosim znanje koje sam sticao, a i kao sudija. U martu sam položio i sudijsku nacionalnu licencu i do današnjeg dana sam odsudio već 5 turnira, od čega su četiri bila u Republici Srpskoj, a jedan je nedavno bio u Skoplju, u Makedoniji.

Šta bi poručio mladima koji žele da se bave sportom? Da li je džiudžicu kod nas perspektivan sport za nekoga ko želi profesionalno da se bavi time?

Mladim ljudima bih poručio da se bave sportom, ali da u tom bavljenju sportom ne pretjeruju, da ne idu do svojih krajnjih granica, jer nismo svi sposobni da guramo svoje tijelo do maksimuma. Takođe, poručio bih ljudima da se bave sportom zbog svog ličnog zadovoljstva, zbog druženja, putovanja itd. Ukoliko se budu bavili sportom zbog finansija, vrlo lako i vrlo brzo će odustati.

Čime se trenutno baviš i kakvi su tvoji planovi u budućnosti?

Moji planovi za budućnost su da se usavršavam kao trener, kao pedagog. Trenutno sam student na Fakultetu za vizičko vaspitanje i kulturu. Takođe, želim da napredujem i kao sudija. Sve u svemu, planovi su usko vezani za sport.